Sarajevo

Sedim u izbegličkom autobusu napuštajući ovu histeriju i ludilo, pitajući se - ima li kraja i ima li povratka?

 

Sve se desilo tako brzo. Morali smo da se spakujemo u primirju između dve vatre i da u brzini zgrabimo i ponesemo samo neophodne stvari. Sa tri torbe u ruci istrčali smo u novi život, u zatišju između dve vatre, pre početka druge paljbe. Nisam imala vremena da kažem zbogom nikome i ničemu. Napustila sam svoju malu sobu  i velike snove koje sam sanjala u njenoj udobnosti. Ostavila sam sve svoje knjige, pesme i priče koje sam pisala još od ranog detinjstva. Ostavila sam i mog malog mekog medu, mog vernog druga sa napola izgrickanim  uhom i izlizanim plišem od mojih zagrljaja. Zatvorila sam vrata, a da čak nisam imala vremena ni da pogledam nazad. Napustila sam prijatelje i svoj grad poput duha, u pet sati ujutro, nemajući vremena da im kažem koliko ih volim i koliko će mi nedostajati. Tog prolećnog jutra 1992.  godine, ja nisam znala niti sam mogla da naslutim da sam odlazila zauvek i da je trebalo da kažem zbogom svima i svemu što sam volela i poznavala. Nisam znala da se više nikada neću vratiti.

 

 ,,Moj mali meda”, uzdisala sam tiho da me niko u autobusune čuje, sa čežnjom se sećajući danakad mi se Brundo prvi put nasmešio iz izloga. Bila je subota, dan koji sam već neko vreme čekala sa nestrpljenjem.

,,U subotu ću vas odvesti u Sarajevo da upoznate grad”, najavio je tata na početku nedelje.

 

,,Boljise, je li sutra subota?”, zapitkivala sam svako jutro svog brata koji je dve godine stariji od mene. Imala sam šest godina, ali još nisam mogla da izgovorim pravilno lj i r.

 

Kada je petak konačno došao, spavala sam nemirno, nestrpljivo čekajući jutro i već u rano svitanje zore skočila i otrčala da probudim Borisa. “Ustani Boljise, stigla je subota” ,vrištala sam mu u uho. ,,Pusti me”, bunio se Boris, lenjo se meškoljeći u krevetu. ,,Još je rano. Ima još vremena.”  ,,Ustani”,  drala sam se čupajući  njegove tamne razbarušene loknice da ga razbudim. ,,Pobeći će nam subota.” ,,Ah”, uzdahnuo je Boki ustajući popustljiivo. ,,Mogli su da mi rode brata umesto ove male napasti.” Videvši moje stisnute usne u nameri da zaplačem rastužena zbog njegovih reči, privukao me je k sebi i popustljivo rekao: ,,Šalim se, ludice. Ti si moja najdraža seka na svetu.”

 

,,Tata, tata”, upala sam u očevu sobu  vec sledećeg trenutka vrišteći radosno, ,,ustani, ode nam subota.”“Bolje je da ustanem”, nasmejao se tata, ,,dok nisi razbudila i komšije.”

 

 Kad smo se primakli gradu i stigli do brežuljka sa kojeg sam mogla da vidim osvetljeni grad srce mi je lupalo od uzbuđenja. Dole u dolini, između brda, pružao se grad Sarajevo kao na dlanu. Blistali su se visoki beli neboderi okupani jutarnjom svetlošću kao razasuti biseri. A kad smo se približili zgradama posmatrala sam uzbuđeno kroz meku svetlost osvetljenih prozora, radoznala da ugledam svet koji živi unutra, u za mene novom, čarobno lepom svetu gradskih nebodera.

 

,,Kako je lepo”, govorila sam tati uzbuđeno. ,,Ako toliko voliš grad”, odgovarao je tata, nežno se smešeći, ,,tata će jednog dana da kupi kuću u gradu.”  ,,Neću kuću” , bunila sam se, posmatrajući decu kako se igraju gume ispred haustora na trotoaru.

,Hoću stan”, govorila sam zamišljajući da su sva gradska deca srećna i da su igre po haustorima i parkovima lepše od igara pored reke na selu.

 

,,Kad odrasteš,” rekao je tata ne želeći da sruši moj san o gradu, ,,videćeš i sama šta više voliš, grad ili selo. I jedno i drugo je lepo na svoj način.”

 

I kad smo konačno stigli u grad i krenuli u dugu jutarnju šetnju pored reke Miljacke, sa uzbuđenjem sam posmatrala dugačke ulice kako se blistaju, čiste i još vlažne od jutarnjeg kupanja. Opčinjeno sam gledala crvene tramvaje moleći tatu da se provozamo.,,Strpi se samo malo”, rekao je tata. ,,Samo dok stignemo do Skenderije. A onda ćemo uzeti tramvaj i otići do Baščaršije ili, kako je zovu, do `srca starog grada`.” Kad smo konačno ušli u tramvaj, uvukla sam se između Borisa i tate i srećno i zaneseno posmatrala Miljacku ukrašenu mostovima sa desne strane i divnim zgradama sa leve.

 

,,Miljacka ima drugačiju boju od Ljubine. Malo je žuta. Nije zelena kao Ljubina”, rekla sam tati poredeći Miljacku sa malom planinskom rečicom koja protiče pored naše kuće i u kojoj se leti kupamo i lovimo klenove i pastrmke u njenim virovima. ,,Niko se ne kupa iako je leto”,  nastavila sam sa radoznalošću šestogodišnjeg deteta.,,Miljacka nije reka za kupanje zbog lošeg sistema za pročiščavanje”, objašnjavao je tata, ,,ali je velika i dugačka, mnogo duža od Ljubine i ipak čini dušu grada okružena zelenim šetalištima i alejama. A što je najlepše, ukrašena je divnim starinskim mostovima koji je ulepšavaju kao nakit lepu mladu.”

 

,,Ovo je most koji se zove Skenderija”, počeo je tata svoje predavanje iz istorije. ,,Napravljen je za vreme Turaka pod vladavinom Skender-paše. Zato se i zove Skenderija.”,,Odavde pa sve do Baščaršije počinje najlepši i najstariji deo grada sa starom arhitekturom. Najveći deo zgrada i kuća su napravljene za vreme Otomanskog, a potom Austro-Ugarskog carstva.”,,Šta je to Otomansko i Austro-Ugarsko carstvo?”,  pitali smo i Boris i ja radoznalo.,,Hm”,  tata se nakašljao i počešao po glavi, razmišljajući kako da nas, na što jednostavniji način uputi u istoriju. ,,Vi ste još mali, ali je jako važno da poznajete istoriju svoje zemlje i svog grada. Morate znati”, moj otac je nastavio, ,,da Sarajevo nije uvek bio grad kao što je danas. Izgrađen je za nekoliko vekova pod okupacijom dva carstva. Prvo je sagrađen u petnaestom veku pod Turcima koji su vladali na ovim prostorima pet vekova. Potom je pao u ruke Austro-Ugarske monarhije, koja je uspela da se izbori protiv Osmanlija i počela da vlada Bosnom krajem devetnaestog veka i čija se vladavina zadržala sve do početka dvadesetog veka. Otomansko carstvo u Bosni je, dakle, vreme turske vladavine koje je trajalo nekoliko vekova, a potom potisnuto austro-ugarskom vladavinom.”

 

,,Ovo nije moj grad”, odgovorila sam buneći se. ,,Mi živimo na selu.” ,,Ti mala ludice”, tata je dodao, smejući se. ,,Jeste tvoj grad. I što više budeš odrastala, sve više ćeš biti vezana za njega i u njemu provoditi više vremena, pogotovo kad kreneš u školu i na fakultet. Naše selo je samo pola sata udaljeno od Sarajeva, tako da možemo da budemo srećni da imamo i jedno i drugo: seoski mir i tišinu i gradsku buku kad se umorimo od seoske tišine!” 

 

,,Ovo je Čobanija  most”, moj otac je nastavio izlaganje pokazavši nam skromni most od železa. ,,Prvi most je imao drvenu strukturu koja je kasnije zamenjena železom. Tu je i zgrada pošte,  odmah do mosta na desnoj strani reke. Sagrađena je u vreme Austro-Ugarske monarhije na početku dvadesetog veka, po uzoru na model bečke Poštanske štedionice. Poput mnogih drugih zgrada iz austro-ugarskog doba, zgradu Pošte u Sarajevu je projektovao slavni arhitekta Josip Vancaš.  Zadivljeno sam gledala zgradu pokrivenu železnom konstrukcijom i krovom od stakla koji se na jutarnjem suncu sijao poput ogromnog dijamanta tako da mi je više ličila na iskićeni dvorac nego na poštansku zgradu.

 

,,Kako se zove ovaj most?”, upitala sam oca primetivši betonski most sa drvenom ogradom okružen prekrasnim zgradama na obe strane. ,,To je Drvenija, most mudrosti”, objasnio mi je otac, budući da se nalazi između nekoliko škola. Možda jedna od njih jednog dana postane vaša škola, dodao je ponosno. ,,Prva gimnazija je tu na levoj strani obale, a takođe i tekstilna škola. Na desnoj strani je Škola primenjenih umetnosti, a Pedagoška akademija je na levoj strani. To je fakultet na kom je vaša majka diplomirala.,,A ova bela zgrada?”, pokazala sam prstom ocu ka prekrasnoj velikoj strukturi. ,,To je jevrejska sinagoga”, odgovorio je otac. ,,Šta je sinagoga?”, zapitala sam, zbunjena. Moj otac je zastao na trenutak tražeći reči kojima bi na pravi i jednostavan način odgovorio na znatiželjno pitanje šestogodišnjeg deteta. ,,Sinagoga je mesto gde jevrejski narod ide na molitvu. Jevrejima predstavlja Božju kuću i istog je značaja koliko i crkva hrišćanima. Nadalje, u Sarajevu je nekad živelo više od deset hiljada  Jevreja, ali većina ih je ubijena od strane nacista tokom Drugog svetskog rata u koncentracionim logorima.”,,I deca?”, upitala sam uplašeno, već spremna da zaplačem. Preko očevog lica preletela je senka tuge dok mi je milovao kosu u želji da me uteši. ,,Da”, izgovorio je napokon, nakon duže pauze. ,,Ali sad nije vreme da zamaraš svoju malu glavicu. Imaćeš vremena da učiš o tome. Život je pred tobom. Ovo su događaji koji pripadaju istoriji. Ti i tvoj brat ste srećna deca, rođena u slobodi i društvu u kojem nema mržnje i klasnih i nacionalnih razlika.”,,A šta ako otvore koncentracione logore?”,  upitala sam naivno. ,,Ne brini”,  odgovorio je otac, ,,istorija se ne može ponoviti.”

 

Slušala sam zapanjeno oca i iako nisam mogla da razumem sve što je objašnjavao, osećala sam duboku tugu u svom dečjem srcu za naciju i decu koji su nestali na takav užasan način. Često sam gledala partizanske filmove, koji su bili vrlo popularni u toku mog detinjstva, tako da sam imala određenu ideju o tome ko su bili nacisti, a ko partizani u Drugom svetskom ratu, ali ovo je prvi put da sam naučila štošta i o jevrejskoj tragediji.

 

Uskoro je moje tužne misli zamenio interes za novi most koji sam ugledala. Bio je izgrađen od kamena i imao je četiri luka koja su stajala na tri stuba. ,,Koji je ovo most?”,  upitala sam ponovo. Tada sam čula svog brata koji je ponosno uskliknuo: ,,Ja to znam, ja to znam! Video sam sliku u knjizi. To je Principov most, izvorno nazvan Latinska ćuprija.” ,,Ko je Princip?”, upitala sam opet, znatiželjno i već u sledećem trenutku dobila odgovor od oca koji me je prilično uplašio.,,Gavrilo Princip je upravo sa ovog mosta pucao i ubio naslednika  austro-ugarskog prestola, Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Zato se most i zove Principov most, umesto izvorno nazvano, Latinska ćuprija. Ovaj događaj je doveo do Prvog svetskog rata i tako promenio kurs svetske istorije. No, ovo je ipak previše za tvoje godine. Imaćeš vremena da o svemu saznaš i naučiš mnogo više kroz život i obrazovanje.”

 

Pomalo umorna od časa istorije i u želji da se malo odmorim, naslonila sam se na oca, ali ipak nisam imala mira.Uplašena od novih saznanja, gledala sam široko otvorenih očiju ljude koji su ulazili u tramvaj. U svojoj živoj mašti već sam jasno videla Gavrila i u strahu iščekivala kada će da izvadi pištolj i počne da puca.

 

,,Evo ga, ulazi,” gurkao me Boris laktom, osetivši moj strah. Brzo sam sakrila glavu u tatino krilo pokrivši uši rukama da ne čujem pucanj.Posle nekoliko trenutaka tišine smogla sam hrabrosti da otvorim jedno oko u želji da saznam zašto još nema pucnjeva. No, umesto Gavrila Principa videla sam samo nasmejano i blago lice mog oca.,,Ne plaši se, ludice”, rekao je nežno.,,Osim toga što se ovaj događaj desio jako davno, još daleke 1914. godine, Gavrilo Princip više i nije živ. Umro je u zatvoru.” Malo umirena, nastavila sam da uživam u vožnji tramvajem. Na sledećoj tramvajskoj stanici ugledala sam jedan od najlepših mostova kakav do tada nisam videla. Sagrađen od kamena, stajao je ponosno na četiri stuba ukrašena sa tri luka. Na desnoj strani bio je okružen kućicama sa krovovima koje su ukrašavali crveni crepovi, a između kuća uzdizao se tanki toranj dominirajući svojom visinom. Na levoj strani, kao kontrast kućicama izdizala su se lepa, elegantna zdanja zgrada raskošne arhitekture.,,Kakva je to kula?”, pitali smo uglas i Boris i ja radoznalo pošto nikada pre nismo videli neko slično zdanje. ,,To je džamija”, odgovorio je otac. ,, Mesto gde muslimani vrše molitve i verske obrede. Ovo je čuvena Alihovac džamija. Most se zove Šeher Čehaja, ali je popularno nazvan i Većnica zbog nacionalne biblioteke koja se nalazi upravo tu, sa leve strane. Jednog dana ćete vas dvoje sigurno postati njeni članovi”, istakao je otac ponosnim glasom dajući značaj našem obrazovanju.

 

Gledala sam zadivljeno u elegantno zdanje dok se tramvaj sporo okretao u polukružnom luku ostavljajući Miljacku i mostove iza leđa, ulazeći u deo grada u kom su dominirali mali dućani i u kom se najednom osetila živost i brži tempo. ,,Ovde izlazimo”, najavio je otac držeći nas čvrsto za ruke i probijajući se kroz gomilu ljudi koja je nastojala da uđe istovremeno u tramvaj. ,,Ovo je Baščaršija. Uplašeni od gužve na koju nismo navikli, Boris i ja smo se držali čvrsto za oca dok smo čekali da se upali zeleno svetlo na semaforu kako bismo prešli ulicu.

 

Gledala sam raširenih očiju veliki trg popločan svetlim kamenim pločama na kojima se još uvek blistala poneka kapljica vode posle jutarnjeg umivanja. U sredini trga nalazila se fontana okružena drvenim klupama na kojoj je sedelo mnoštvo ljudi i žena hraneći golubove. Gotovo četvrtina trga je bila preplavljena golubovima koji su gugutali zadovoljni i nahranjeni. Samo bi ponekad prhnuli uplašeni od koraka nekog robustnog pešaka kog je zabavljalo da ih plaši razgoneći ih vrhom teških cipela.Sa obe strane trga nalazile su se terase raznih restorana i kafića, a najviše aščinica i ćevabdžinica iz kojih se širio primamljivi miris ćevapa i pljeskavica sa roštilja.

 

,,Hoćete da svratimo na ćevape pre nego što nastavimo šetnju?”, upitao nas je otac na šta smo oboje uskliknuli od radosti, osećajući već zanosni ukus mekanih ćevapa koje nam je otac često donosio kući. Servirani u lepinji i bogato posuti lukom, iako umotani u beli masni papir, razmirisali bi čitavu kuću pri samom očevom ulasku, mameći radosne povike. Trčali smo prema ocu umiljavajući se oko njega kao kučići dok nam je voda već curila na usta od slasti i pomisli na užitak. Mogli smo čak i da budemo siti, a da to nimalo ne promeni uživanje u jednom od najlepših jela detinjstva.Samo onaj ko nije rođen u Bosni može da ne voli ovaj varvarski,  vekovima star, slasni specijalitet.

 

Ušli smo u ćevabdžinicu i naručili doručak. Iako je bilo tek devet sati ujutro, ćevabdžinica je bila skoro dupke puna mušterija koje su uživale u gurmanskom, masnom doručku, kojem bi se u mnogim drugim zemljama, gde dan počinje sa činijom žitarica i voća, čudom čudili i koji bi posluživali samo za vreme ručka ili večere i to, naravno, manje slanog i bez luka.

 

,,Velikoj curi desetka, a mališi petica”, nasmešio se ćevabdžija, uzimajući narudžbinu. ,,Pogrešili ste”,  ljutnuo se moj brat. ,,Velikom momku desetka, a maloj devojčici petica. Ja ne jedem dečje porcije”, isprsio se Boris što više može da izgleda još veći. No, već posle pojedene polovine moj veliki brat se zasitio i ponudio ostatak tati. ,,Šta se desilo velikom momku?”,  šalio se tata.,,Zašto nije sve pojeo?” ,,Pa”,  Boris je promucao, crven u licu, ,,možda ipak i nisam toliko veliki koliko mi se činilo malopre  kad sam bio gladan.”

 

Nasmejali smo se slatko i krenuli u nastavak šetnje praveći šale na Borisov račun. Skrenuli smo u prvu ulicu na desnoj strani namenjenu samo pešacima. ,,Ovo je jedna od najlepših ulica u Sarajevu”,  rekao je tata. ,,Zove se Sarači. Poznata je po brojnim zanatskim radnjama koji tu stoje već vekovima. Ime je dobila po saračima, zanatlijama koji su izrađivali različite predmete od kože, većinom konjsku opremu.”

 

Gledala sam zadivljeno usku ulicu popločanu belim kamenim pločama ispoliranim bezbrojnim koracima prošlih i sadašnjih vekova. Opčinjeno sam posmatrala brojne, raznovrsne male dućane koji su se nalazili i sa desne i sa leve strane dajući harmonični izgled ulici koja je delovala više naslikano nego stvarno. Ispred svakog dućana visila je razna roba mameći poglede lepotom i originalnošću. Ispred nekih izloga visili su šareni, turski ćilimi privlačeći pogled prolaznika divnim, tamnocrvenim nijansama i ukrasima, dok su u drugim izlozima i ispred njih, napolju, bili uredno složeni proizvodi od fine smeđe kože, ručno rađene tašne, kaiševi, sandale i divni mirisni novčanici. Najinteresantniji su mi bili izlozi radnjica ukrašeni srebrnim starinskim nakitom i priborima za tursku kafu: bakrenim džezvama koje su se nalazile na sjajnim, poliranim takođe, bakrenim tacnama ukrašenim sa nekoliko belih fildžana poređanih u krug i ukusno izrađena bakrena podnožja. Na mnogima od njih bila je ručno ugravirana slika Baščaršije. U malo modernijim dućanima na kojima je bilo ispisano Filigran, izlozi su bili ukrašeni mešavinom zlatnog i srebrnog nakita mameći lepotom izrezbarenih narukvica te bogatim prstenjem sa raznobojnim  kamenjem, od toplo tamnožutog ćilibara, preko svih zelenih tonova smaragda, do koralnih svetlocrvenih i kao krv tamnocrvenih rubina.

 

Ispred svakog dućana nalazile su se niske drvene klupe na kojima su sedeli vlasnici i ispijali crnu kafu iz malih fildžana smešeći se prijateljski prolaznicima te ljubazno i nenametljivo rukom pozivali da se uđe i pogleda roba.

 

,,Bujrum u dućan, ništa ne košta”,  uzvikivali su skrećući pažnju na robu i svoje prisustvo.

 

Radoznala po prirodi, vukla sam tatu za ruku u želji da zavučem mali nos u svaki ćošak tek otkrivene Baščaršije, tako da su me i Boris i tata često morali da čupaju i odvlače od nekog izloga ispred kog sam zadivljeno stajala upijajući lepotu novih otkrića. Htela sam sve da imam i da mi se sve kupi:  i crvenu izvezenu maramu i torbu zobanicu i šareni ćilim i naušnice za majku i ružičaste dimije i male drvene klompe.

 

,,Nekom drugom prilikom”,  smejao se tata malo postiđen od prodavaca koje je to više zabavljalo nego smetalo. Moju spremnost da zaplačem spasio je čarobni rahat lokum koji se najednom odnekud našao u mojoj ruci.

 

,,Jedan za sad, a jedan posle ručka”,  rekao je ljubazni prodavac milujući me po kosi. Drugi sam, naravno, dala Borisu sa kojim sam oduvek delila svaki zalogaj i tako smo krenuli dalje uživajući u slatkom ukusu ove lepljive turske poslastice koja i pojedena ostane još dugo zalepljena na nepcima.

 

,,Sad sam žedna,” rekla sam u jednom momentu tati, radoznalo virkajući desno i levo ne bih li ugledala poslastičarnicu o kojoj sam sanjala već od prvog pomena.,,Hoću limunadu”, ponavljala sam tati po ko zna koliko puta sa upornošću šestogodišnjeg deteta. ,,Strpi se malo”, rekao je otac. ,,Još malo pa ćemo stići do čuvene sarajevske česme o čijoj se vodi i pesme pevaju. Kažu da onaj ko se napije vode iz te čarobne česme više nikada neće umeti da ode iz Sarajeva.” ,,Hoćemo li se mi vratiti kući?”, sa strahom sam upitala oca. ,,Mama će se strašno brinuti ako zauvek ostanemo u Sarajevu.” ,,Ne brini”, nasmejao se tata.”Pesma želi da kaže da će onaj ko se napije te vode postati zaljubljenik u ovaj grad koji će zauvek nositi u duši.”

 

,,Evo je i Begova džamija,” rekao je otac, pokazavši na zgradu koja se nalazila sa leve strane šetališta uvučena u dvorište.Ograđena kamenim zidom, prosto sakrivena i skoro nevidljiva od dućana, kao namerno smeštena u unutrašnjost dvorišta, blistala se bela zgrada čiju je lepotu isticao dugački beli toranj. ,,Sačekajte da pomislim želju”, zamolio nas je tata izvadivši novčić koji je ubacio u mali otvor na zidu kod kapije.

 

,,Šta si poželeo?, pitala sam radoznalo. ,,Želje se ne govore,” rekao je tata ganutim glasom, ,,ali ovu mogu da kažem. Ovo je želja svakog oca i majke i ne treba da bude tajna. Ja imam samo jednu želju: Da vas dragi Bog čuva i da mi rastete u miru.” ,,Pa, mirni smo”, rekla sam naivno, još mala da razumem dubinu jednostavnih reči i želja generacije koja je, kao moj otac, odrastala u ratu.Otac se samo nežno nasmešio.

 

,,Žedna sam", ponovila sam povukavši tatu da požuri. Sa nestrpljenjem sam čekala da ugledam česmu o kojoj se priča i peva očekujući da vidim veliku fontanu. No, umesto vodoskoka koje sam zamišljala ugledala sam dve male česme uvučene u sam kraj zida džamije iz kojih je tekao jak mlaz vode. Oko njih se već gurkalo nekoliko dečaka i devojčica žedno ispijajući vodu i pomažući se malim skupljenim ručicama, a potom veselo prskajući jedni druge.Sad već oslobođena straha da se neću vratiti kući, prišla sam česmi slatko ispijajući bistru tečnost.,,Nije lepša od limunade”, rekla sam tati, dajući mu do znanja da ipak ne odustajem od svoje namere.

 

Dok sam čekala da Boris popije vodu pa da nas otac odvede na obećane kolače, začula sam melodiju kakvu nikada ranije nisam čula. Podigla sam oči prema tornju i ugledala čoveka koji je držao sklopljene ruke na licu ispred usana. ,,To je mujezin”, objasnio je tata. ,,Muslimanski sveštenik koji poziva vernike na molitvu.”

 

Potpuno opčinjena glasom i jezikom koji nisam razumevala, ali u kojem sam nazirala toplinu i egzotični zvuk istoka koji je u mojoj duši izazvao iznenadnu tugu, stajala sam dugo zagledana u toranj minareta, zamagljenog pogleda od suza. Moja mala duša je odlutala negde daleko u vekove koje nije ni poznavala ni razumevala, ali je ipak naslućivala njihovu težinu, dubinu i komplikovanost u koju nikada, pa ni u budućnosti, neće smeti duboko da zaviri.

 

Nostalgični glas mujezina u sledećem trenutku zamenio je zvonki zvuk zvona sa crkve.

 

,,Ne znam da li postoji neki drugi grad na svetu u kojem se može čuti glas mujezina i zvuk crkve istovremeno”, rekao je tata ponosnim glasom. U njegovom glasu se osećao ponos čoveka koji gaji divljenje i poštovanje prema kulturnoj baštini njegove drage i jedinstvene zemlje Bosne.

 

Ne znam da li je to bila voda, glas mujezina, zvona sa crkve, moj otac ili, pak, sve zajedno, tek taj jedinstveni momenat koji se pretvorio u čaroliju je svojom neobičnošću i lepotom zarobio moju dušu koja, i pored mnogih budućih lutanja, nikada nije zatreperila istim treptajem u kojem se istovremeno prelivaju osećanja bola, nostalgije i ljubavi; ni u jednom drugom gradu osim u Sarajevu.

 

Trenutak tuge je ubrzo bio zamenjen radošću ulaska u poslastičarnicu.Gledala sam širom otvorenih očiju raznorazne poslastice u izlogu pljeskajući ručicama, ne mogavši da se obuzdam u sreći i uzbuđenju.Više nisam samo želela limunadu, želela sam sve, počevši od tufahija čiji me beli šlag neobično mamio pa do baklava, halve, torti i sladoleda, ali sam posle prvog uzbuđenja ipak izabrala čokoladnu tortu i limunadu. Boris je naručio baklavu i sladoled od kog sam uspela da mu ukradem skoro pola, te sam tako ipak izašla zadovoljna iz poslastičarnice, puštajući ga da me za kaznu povuče za kikice.

 

Nastavili smo šetnju i ubrzo stigli do velikog trga na čijoj se desnoj strani nalazilo dugačko kameno zdanje. Impozantnu građevinu krasile su dve zgrade čiju su lepotu su još više isticala dva visoka tornja sa strane na čijem završetku se nalazio krov u obliku oštrih piramida, a ispod njih dva otvora u dugom polulučnom obliku i veliki četvrtasti satovi po sredini.

 

,,Ovo je katolička katedrala koja se zove Katedrala srca Isusova”, objasnio je tata sa divljenjem u glasu. ,,Ući ćemo unutra da zapalimo sveće.”,,Ne, tata, ne možemo ići unutra”, uzviknula sam sa strahom. ,,Mama kaže da će nas komunisti kazniti i da će izgubiti posao ako saznaju da posećujemo crkvu.”,,Ne plaši se”, tešio me otac. ,,To se samo odnosi na članove partije. Tvoja majka je učiteljica te stoga nema izbora nego da bude komunista i da se povinuje zakonima partije. Ali ja nisam. Kao slobodni muzičar ja nikada nisam bio prisiljen da se pridružim partiji tako da me niko ne može sprečiti da odem u crkvu ako to želim.”Umirena očevim rečima, odahnula sam sa velikim olakšanjem, pružila ruku bratu i tati i ušla u crkvu prvi put u životu.

 

Podigla sam glavu i zadivljeno gledala visoki svod katedrale ukrašen brojnim slikama na kojima su se svetlela lepa lica žena, muškaraca i dece čiji su blagi osmesi grejali moju dušu. ,,To su slike svetaca”, šaputao je tata tiho da ne remeti svetu tišinu prostorije koja je bila dupke puna. Ipak, čuo se samo glas sveštenika, koji je u tišini ove svete prostorije zvučao kao ozvučen, iako nije bilo mikrofona.Sa radoznalošću sam posmatrala ljude koji su klečali sklopljenih očiju i ruku na grudima i samo s vremena na vreme podizali pogled prema svešteniku ponavljajući krajeve molitve, završavajući u jednoglasnom ,,Amin”.

 

Tata je primetio da već neko vreme okrećem pogled prema slici lepe žene blagog lica koja je držala bebu u naručju. ,,Ovo je Sveta Marija sa malim Isusom u naručju, spasiocem hrišćana”, rekao je ganutim glasom. Želela sam da saznam više, ali nisam smela da zapitkujem i remetim mir koji je i u meni maloj već ulivao neku vrstu strahopoštovanja.

 

I baš tad, kao da je pročitao moje misli, sveštenik se obratio prisutnima moleći ih da ne zaborave Hrista i njegovo stradanje. Pratila sam njegov govor sa pomnom pažljivošću ne želeći da propustim nijednu reč. Isusove patnje koje je primio na sebe, razapet na krstu u svojoj ljubavi i želji da spasi čovečanstvo, sveštenik je opisivao uverljivo i sa žarom tako da su duboko dirnule moje dečje srce koje je poznavalo samo dobrotu. Izdaja mi je još uvek bila strana i kao reč i kao akt, ali me je i sama pomisao na nju plašila. Dok su mi krupne suze tekle niz lice, duša je sama instinktivno izabrala put dobrote.

 

,,Hrist je umro davno, još pre skoro dve hiljade godina”,  otac je pokušao da me vrati u realnost i uteši. No, tuga zbog Hrista je preplavila moju dušu i ispunila je novim osećanjima, osećanjima pobožnosti koji će me od tog momenta pratiti kroz čitav život.

 

Po završetku službe posmatrala sam ljude koji su pre izlaska zastajali na vratima okrećući lice prema oltaru i krsteći se još jednom u znak poštovanja. Kad je došao red na mene da izađem, zastala sam, okrenula lice prema unutrašnjosti crkve, podigla desnu ruku i nespretno, ali pobožno malim prstima napravila znak krsta na čelu i grudima sa dubokim i radosnim osećanjem poštovanja i pobožnosti. Izašli smo na sunčani dan nasmešeni i srećni i nastavili šetnju. Držeći se čvrsto za ruke stigli smo i do glavne ulice.

 

,,Ova ulica nosi ime našeg predsednika, Josipa Broza Tita”, rekao je otac.,,Zovemo je, jednostavno, Titova ulica.”,,Tito je dobio rat protiv Hitlera”, moj brat je ponosno dodao pokazujući svoje znanje iz istorije. ,,Takođe se suprotstavio Rusiji i njenom predsedniku Staljinu koji je želeo da prisvoji Jugoslaviju”, dodao je. ,,Srećan je narod koji ima predsednika prema kojem i deca osećaju poštovanje.Tito je čovek sa velikom harizmom i moći; jedan od retkih vođa koji živi za svoj narod.” Moj otac je odgovorio kao čovek koji je kao i svako drugi ovih dalekih sedamdesetih, bez obzira da li je bio član partije ili ne, verovao u Titovu reč i delo kao u pečat novog posleratnog vremena u kojem su reči  ,,mir i zajedništvo” bile blagosiljane kao svetinja.

 

Posmatrala sam Titovu ulicu, impresionirana bukom auta i tramvaja i bogatim izgledom. I sa desne i sa leve strane mamili su izlozi raznih prodavnica tekstila, knjiga, obuće i odeće.U jednom momentu sam ugledala prodavnicu koja je privukla moju pažnju svojim čarobnim izlogom punim igračaka. Potrčala sam u uzbuđenju prema izlogu i naslonivši nos na staklo, gledala u neverici šarenilo plišanog dečjeg sveta.Na samom vrhu visokog izloga visili su raznobojni baloni: plavi, žuti, crveni, narandžasti i beli, različitih veličina i oblika, od malih okruglih do kruškastih i duguljastih kao cilindar.Na desnoj strani izloga, u samom uglu, stajala je uspravno mala plava lokomotiva. Na levoj strani nalazila se velika lutka sa dijademom na glavi, obučena u dugu zelenu haljinu.

 

„Tata, hoćeš da mi kupiš voz?”, uzviknuo je Boris uzbuđeno. ,,Naravno“, odgovorio je otac bez razmišljanja, osmehnuvši se nežno Borisu. „Da li bi želela lutku?’’, upitao je tata obrativši se meni. ,,Nisam sigurna da mi se dopada njena haljina, odgovorila sam u nedoumici. Više bih volela neku ružičaste boje.’’ „Uđimo unutra da vidimo’’, odgovorio je tata povukavši me blago za ruku. „Možda ćemo naći neku drugu koja ti se dopada.’’

 

U tom momentu mi je nešto drugo što sam videla u izlogu privuklo pažnju i umesto da uđem unutra, zastala sam kao hipnotisana. Tamo, u sredini izloga, poluskriven između raznobojnih balona i lopti, sedeo je mali plišani meda udobno naslonjen na veliku belu loptu. Bio je zlatnosmeđe boje sa tamnim staklenim očima koje su se caklile kao klikeri. Imao je  smeđ nosić i male  usne izvezene crvenim pletivom; obučenog u beli pamučni džemper, oko vrata ga je krasio uvezan pleteni plavi šal sa malim resicama na završetku.Srce mi je zakucalo jako od želje da ga što pre zagrlim. „Hoću medu’’, uskliknula sam u uzbuđenju upadajući u radnju i zgrabila brzinom munje medu iz izloga, ne čekajući ni prodavačicu, ni tatu i Borisa. „Želiš li da ga umotam?“, upitala je prodavačica kroz smeh.,,Ne, hvala’’, ipak sam uspela da promucam. „Hoću da ga zagrlim i da se nikada ne odvojim od njega.’’Izašli smo iz radnje ozarenih lica sa novim igračkama u rukama, veselo grleći oca. Boris sa svojom plavom lokomotivom i ja sa mojim malim dugogodišnjim drugom, Brundom.

 

Tata nas je ponovo uveo u tramvaj sa namerom da nastavimo razgledanje sad već novog dela grada. Na svakoj tramvajskoj stanici, objašnjavao nam je  imena raznih četvrti. Ovaj deo grada je bio potpuno drugačiji od starog gradskog jezgra. Imao je visoke zgrade s više spratova izrađenih od cementa i betona. Neki od tih nebodera su imali  čak petnaest i više spratova. „Gle, tata’’, uzviknula sam fascinirana njihovom visinom svaki put kada bih ugledala jednu tako visoku zgradu.  ,,Skoro da dodiruju nebo. Mora da je prelepo biti tako blizu zvezdama noću.“ „To nije tako blizu kao što mislite’’, moj otac se nasmejao. „A osim toga, nisam siguran da je lepo živeti tako visoko? Osećam se sigurnije s nogama na zemlji.’’

 

Posmatrala sam pomno decu koja su se igrala u parkovima ispred zgrada u želji da im se i sama pridružim na nekom od tobogana ili ljuljaški i vinem se visoko do neba  u obesnom i zvonkom smehu, bez straha od pada.

 

Nastavili smo razgledanje grada sve dok nismo stigli i do poslednje stanice, Ilidža, gde smo promenili tramvaj i seli na takozvanu „jedinicu’’ koja nas je dovezla do autobuske stanice.

 

Već je bilo kasno poslepodne, a Boris i ja poprilično umorni, te smo radosno ušli u autobus željni da se što pre vratimo kući. Po ulasku u autobus smestila sam se udobno između oca i Borisa, spustila glavu na očevo krilo čvrsto zagrlivši svog malog medu. Zaspala sam već u sledećem trenutku iscrpljena i preplavljena brojnim utiscima i emocijama, sanjajući mostove na Miljacki, džamije i mujezina koji svojim misterioznim pevanjem poziva vernike na molitvu i zvona crkve pomešana sa škripom tramvajskih kočnica. Sanjala sam visoke nebodere izvijene do neba i sebe kako se ljuljam  na ljuljašci na krovu jednog od njih, nogama dodirujući mesec, berući rukama zvezde koje su mi kao sjajne kruške padale u krilo ostavljajući iza sebe zlatni trag koji je poput hiljade svetlih atoma padao po meni i umivao mi lice i kosu.

 

Nekoliko godina kasnije, moj san se gotovo obistinio. Majka i  otac su kupili stan u Vogošći, jednom od najlepših predgrađa Sarajeva. Samo desetak minuta udaljeno od Sarajeva, ovo naselje je bio idealno rešenje za manje urbane ljude poput mojih roditelja kojima je bilo teško da se odvoje  od seoske idile i zelenila, ali su ipak žrtvovali svoje ideale za bolji kvalitet života njihove dece. Tako je Vogošća koja je, iako urbana, ipak odisala svežinom i čistoćom sa mnogo velikih zelenih aleja, lepim malim trgovima i parkovima, rečicom i novim, većinom četvorospratnim zgradama, bila pravi kompromis za sve nas. Jedino me je rastuživalo što naš stan nije bio na vrhu zgrade, te nisam mogla noću da pričam sa zvezdama. Nalazio se  na prvom spratu lepe nove zgrade sa šesnaest stanova i dva glavna ulaza. Stan je imao pogled na mali park sa jedne strane i reku sa druge. Međutim, ja sam već bila prestara da se igram s decom ispred stepeništa zgrade ili da se ljuljam po ljuljaškama u parku. Imala sam petnaest godina i već pohađala srednju školu u Sarajevu. No, ipak, bila sam srećna što je moju ranije dugu vožnju iz sela autobusom, praćenu glasnom muzikom koja je razbijala pospanost vozača, zamenila vožnja  trolejbusom i tramvajem do škole. Nisam više morala da podnosim „Sojčice, devojčice“ u pet sati izjutra dok su mi pospane oči tražile bar malo odmora do škole, ali me iz dremeža budila uvek neka slična melodija parajući mi bolno uši.

 

U trolejbusu sam bar bila pošteđena od ovih „brzih ritmova“ naše kulturne baštine. Ponekad sam imala sreću da se uguram među prvima neoštećenih rebara i da dobijem mesto, no ne zadugo, jer bi se u mojoj blizini po Marfijevom zakonu uvek našla poneka teta ili čika kojima sam ustupala mesto i tako ostatak puta provela na jednoj nozi držeći se za šipku i čuvajući se pomno muškaraca u neposrednoj blizini koji su često iskorišćavali iznenadno kočenje da se malo primaknu i očešu.

 

I pored trole koja je večito padala, te je jadni vozač uz silne psovke vraćao nazad  po svim vremenskim nepogodama dok ga je peklo vruće sarajevsko sunce ili mu sipila hladna novembarska kiša po čelu, ipak nije trebalo više od  petnaestak, dvadeset minuta da se dođe do ulaza u Sarajevo, do Ulice kralja Tomislava. Tu sam obično, ako sam imala više vremena, silazila i nastavljala pešice do Baščaršije razgledajući izloge sa istim žarom kao da ih gledam po prvi put. Uvek se sećajući svoje prve šetnje sa ocem i Borisom, uživala sam u svakom koraku  po  nedavno ispranim ulicama čiji me miris podsećao na mirisno i jedno od najlepših jutara mog detinjstva u kojem se duša zauvek stopila sa kaldrmom grada izlizanog vekovima, čije korake sam mogla  jasno da naslutim ako bih zatvorila oči i prepustila se sanjarenju. Od zvuka čekića po užarenom nakovnju činilo mi  se da čujem jidišku molitvu Jevreja od kojih su ostali još samo dućani i groblje kao uspomena da su postojali. Od žubora neke od česama činilo mi se da peva nostalgični glas devojke sakrivene negde na prozoru iza mušeme, lepotice koju ne vidimo, ali čiju jedrinu slutimo po lepoti glasa i iznenadnog sevdaha u duši probuđenog mekom sevdalinkom.

 

Tako sanjareći, stigla bih do samog srca Baščaršije, svratila na kafu u kafić ,,Staklo“ koje je uvek dupke bilo ispunjeno učenicima iz moje Turističke škole, te bi tako često ostala i na drugoj kafici i propustila prvi čas. Posle druge kafe i griže savesti bih ipak požurila malom prečicom koja je izbijala tačno ispred Većnice koju često u žurbi nisam ni primećivala, te sam prelazila ulicu i Čehaja most i kroz pijacu ispunjenu mirisom sira i kajmaka trčala do škole tražeći beznadežno večito zaboravljanu plavu uniformu na dnu torbe.

 

Tek nekoliko godina kasnije, kad sam se upisala na Filozofski fakultet, konačno sam spoznala i otkrila lepotu Većnice postavši i sama član biblioteke u potrebi i želji za znanjem i saznanjem. I kada bih po izlasku iz Većnice ulazila u tramvaj, zatvarala sam oči i sa toplinom u duši  se prepuštala sećanju na svoju prvu lekciju istorije.

 

Mnoge želje moga oca su se ipak ostvarile, pomislila sam dok sam sedela u izbegličkom autobusu, gledajući ganuto i sa ljubavlju očevo umorno lice s novim borama na čelu iscrtanim preko noći. Boris je završio postdiplomske studije na Muzičkoj akademiji u Sarajevu, a ja sam bila student treće godine Jugoslovenske književnosti i srpsko-hrvatskog jezika.

 

Tu, na putu u neizvesnost, uplašena duša je treperila poput lista na vetru tražeći sklonište na mekom pokrivaču prošlosti čija je vrednost, zanemarena u razmaženosti izobilja, tek  doživela transformaciju spoznavši jasno, po prvi put, koliko je sve do sada bilo idealno u mom životu. Svaki dan  mog detinjstva je bio ispunjen ljubavlju, novim otkrićima, srećom i toplinom pod okriljem i zaštitom roditeljskog gnezda. Upravo ovde, u autobusu punom izbeglica, koji putuje ko zna zašto i gde i nosi nas u ko zna kojem smeru i u koji život, shvatila da sam imala mnogo, iako sam ponekad u sebičnosti negodovala poredeći sebe sa drugima, misleći da nemam dovoljno ili onoliko koliko moji prijatelji na Ciglani ili nekim drugim, bogatijim delovima Sarajeva. Naš, iz sadašnje perspektive, veliki trosobni stan mi se ranije  činio mali i minijaturan dok sam zadivljeno i skoro pobožno ulazila  u šestosobne stanove svojih prijatelja koji su imali zasebnu sobu i za kućne ljubimce. Konačno, u jednom od najbolnijih jutara svog života  shvatila sam jasno, ali kasno, šta i koliko mnogo sam imala i šta i koliko mnogo sam izgubila. Jutros, u ranu zoru, ostavila sam svog malog medu na još toplom ljubičastom jastuku detinjstva, bolno prerezavši vrpcu sa detinjstvom i mladošću. ,,Oprosti mi“, rekla sam milujući ga zadnji put drhtavom  rukom. ,,Tamo gde idem nema mesta za tebe.Tamo gde idem ide se stisnutih zuba i bez suza, smelo i odraslo. Došlo je vreme da zauvek zatvorim vrata svog udobnog prethodnog života i srećnih snova: došlo je, za mnoge, vreme smrti i stradanja,vreme iskušenja,vreme u kom je svaki novi korak božji dar u borbi za budućnost.“

 

Zatvorila sam vrata ne okrećući se. Ostavila sam svoje prijatelje i moj grad iskravši se poput duha u pet sati ujutro, bez imalo vremena za oproštaj, bez ijednog zagrljaja.Tog tužnog prolećnog jutra, dok sam koračala teške glave i mutnih umornih očiju ulicama preplašenog pospanog Sarajeva,  nisam mogla ni da naslutim da je trebalo da kažem zbogom svemu i svima koje sam volela i ikada poznavala i da se više nikada neću vratiti. Ponekad mislim da je možda i bolje. Jer, da sam znala, možda ne bih ni imala snage da krenem, da zakoračim u dugi, često suzama posut put izbeglištva. Ne bih imala dovoljno hrabrosti da uđem u izbeglički autobus koji će me odvesti na dugogodišnje putovanje pre završnog odredišta, pre novog života i nove otadžbine: Kanade.