GIPSY TANGO

 

 

Konačni zaborav je došao posle punih petnaest godina, jedne decembarske večeri 2003.  kad sam konačno uspela da  isteram Sadmira iz svog života.Ponovo sam zavolela. Pronašla sam novu ljubav. Nežnu ljubav. Iskrenu ljubav, istinitu ljubav. Ljubav bez bola i bez suza. Bez gorčine i brojnih pitanja. Ljubav bez granica, ljubav baziranu na poverenju.Ljubav sa osmehom, ljubav koja donosi sreću.Ljubav sa budućnošću. Ljubav sa čovekom rođenim da voli i da bude voljen. Čovek rođen i odrastao u drugoj zemlji, do juče hladnoj i dalekoj, a danas mojoj drugoj domovini u drugom životu, u Kanadi. Čovek koga mi je sudbina poslala kao jedan od najlepših poklona, odgovorivši svojom velikodušnošću na moje dugogodišnje molitve, podarivši nam najdragoceniji blagoslov: našu kćerku Laru i naše toplo gnezdo, našu malu porodicu!

 

Veče kada smo Frederik i ja zaplesali naš prvi tango je bilo prekretnica za našu budućnost, promenivši naše živote zauvek.

 

Zagrevala sam se vrućim čajem sa rumom po ulasku u Kafe Sarajevo, posle duge šetnje te montrealske decembarske večeri čija mi se hladnoća uvukla u svaku poru bića i od koje me je još pomalo hvatala jeza, kad sam začula nečiji topli glas: ,,Da li bi želela da mi pokloniš ples?”Okrenula sam glavu i ugledala Frederika, brata Borisove devojke Benjamine, koga sam upoznala nešto malo ranije na ulasku u Kafe Sarajevo i koji se već od tog prvog trenutka nekako uvek nalazio ili iza mene ili pored mene, prateći me nasmejano dok sam odlazila da se pozdravim sa bratom koji je svirao te večeri u Kafeu Sarajevo sa svojim bendom. Bio je tu i dok sam se pozdravljala sa bliskim poznanicima i prijateljima koji su, kao i ja, voleli da se prepuste zvucima Balkana uživajući bar na trenutak u osećaju prisnosti i topline, koji smo i sami počeli da gubimo u hladnoj zemlji, čiji su nam nešto hladniji običaji s početka smetali i koje smo prezirali, ali smo ih vremenom i sami prihvatili, zatvarajući se sve više u svoje male kapsule u kojima kucanje na vratima donosi, umesto prijatnog iznenađenja, neugodnost i jasno negodovanje. No, po prirodi druželjubive, naše balkanske duše ipak često izađu iz svakodnevne zatvorenosti i požele da se opuste, razvesele i navesele, razigraju i naigraju i zaborave svakodnevnicu imigrantskog života vraćajući se korenima do kojih je najkraći put vodio uz ritam muzike sa kojom smo odrasli i uz koju duša još sanja na našem jeziku.

 

Kafe Sarajevo je bio moj drugi dom u Montrealu, utočište za mnoge ljude sa prostora bivše Jugoslavije. Replika mnogih kafe barova u koje smo svakodnevno odlazili u našoj bivšoj zemlji i u kojima su se sve nacionalnosti okupljale zajedno da se druže, igraju i pevaju jednim glasom, oslobođeni od nacionalističkih predrasuda.Ovde, u ovom malom mestu, sa slovenskim šarmom i toplinom, moj brat je ponovo počeo da se bavi onim za što je rođen i predodređen - muzikom. U njegovoj nostalgičnoj duši rodila se pomalo čudna ideja da svojoj novoosnovanoj grupi da neobično ime “Les Gitans de Sarajevo”-,,Cigani iz Sarajeva”.,,Zašto Cigani? Mi nismo Cigani”, često sam pitala i sebe i Borisa pokušavajući da nađem odgovor za romsko ime sa kojim se moj brat sa ljubavlju saživeo.

 

Te večeri sam pronašla odgovor dok sam, i sama ponesena muzikom, posmatrala Borisa kako, kao osvojen magijom zažarenih očiju počinje prve hipnotički zavodljive taktove slovensko-romske muzike koja je polako dizala prisutne na noge nagoneći ih da se njišu poluzatvenih očiju, pretvarajući kafić u nestvarni svet u kojem lebde tela u transu, oslobađajući dušu grčeva svakodnevnice.Gledala sam Borisovo lice na kojem su se smenjivale senke tuge i radosti: dok je pevao jednu od romski himni: ,,Đelem đelem lungone dromensa, maladilem sukare romenca...“ na jeziku koji nije njegov maternji, ali sa istim žarom i osećanjima, koji samo dokazuju da muzika nema ni jezičkih ni nacionalnih granica. Zatvorila sam oči vrativši se u u davnu prošlost kad smo još kao deca Boris i ja čuli i zaigrali uz ovu cigansku himnu po prvi put. Imala sam šest, a Boris osam godina.

 

U jedno rano jesenje veče zaustavio se poveći ciganski karavan na livadi pored škole gde smo živeli.,,Gospođo učiteljice“, začuo se muški glas, a potom i jako kucanje na vratima. ,,Otvori vrata, ne plaši se, ja sam ciganski starešina.“ Majka je otvorila vrata i sa osmehom ponudila čoveku da uđe u kuću. Provirila sam iza majke držeći je malo uplašeno i stidljivo za suknju. Tu, na stepenicama, ustežući se da uđe, stajao je stariji muškarac, potpuno mokar od kiše. Skinuo je mokri šešir u znak poštovanja i držeći ga obema rukama gužvao ga u nelagodnosti. Pljusak koji se video napolju iza čovekovih leđa ličio je na divlju bujicu od koje me je hvatala jeza. Iako je bilo još rano za mrak, napolju je već bilo mračno i natušteno od crnih oblaka. Samo je u jednom momentu sevnulo propraćeno jakim udarom groma od koga smo svi pomalo uplašeno poskočili. Sjajne strele su prošarale tamno nebo poput užarenih linija obasjavajući na trenutak čoveka čije se tamno lice sad već jasno videlo. Kosa mu je bila crna poput uglja, gusta i čekinjasta sa bujicom dugih pramenova koji su polumokri od kiše ležali slepljeni na čelu izbrazdanom dubokim borama.

 

,,Uđi“, povukla ga je majka za ruku. ,,Ne stidi se, ne ulaziš u carske dvore.“ Čovek je stidljivo napravio korak-dva napred, te se pri ulasku skupio u ugao kod samog ulaza. ,,Koja te nevolja naterala da dođeš po ovom nevremenu? Napolju divlja oluja“, dodala je majka.,,Umorni smo od puta“, odgovorio je čovek, ,,a deca su mokra i gladna. Po ovom nevremenu je prosto nemoguće nastaviti put, a i konji su posustali. Trebalo bi da se odmorimo, pa sam se pitao da li biste nam dozvolili da na vašoj livadi razastremo šatore i prespavamo?“Majka je pogledala čoveka pogledom punim sažaljenja i razumevanja. ,,Školska livada je ogromna“, nasmejala se. ,,Ima mesta i za vas i za nas. Izaberi deo koji ti najviše odgovara i ostanite koliko god želiš.“ Osmeh olakšanja i zahvalnosti ozario je tamno čovekovo lice umekšavajući pomalo divlji izraz koji me do malopre plašio. Zahvaljivao se hodajući unazad da ne bi iz poštovanja okrenuo leđa majci i klanjajući se nekoliko puta stavljao i ponovo skidao šešir.

 

Boris i ja smo i dalje stajali pored majke čekajući da zatvori vrata pa da je bombardujemo sa hiljadu pitanja koje dečja radoznalost brzo stvara.,,Zašto Cigani putuju, majko?“, pitala sam nestrpljivo dok je Boris dodavao u istom glasu: ,,Gde putuju? Gde su im kuće?“, mešali su se naši glasovi dok je majka prebirala po špajzu u kom su bile uredno poređane tegle džema od šljiva i ajvar.,,Deco“,  prekinula nas je majka.,,Ni sami Cigani ne znaju tačno zašto i gde putuju. Jedino što se zna je da su Romi  tradicionalno nomadski narod, dakle narod koji menja mesto boravka i koji nije, kako mi kažemo, sedeći, već oseća potrebu za putovanjem i slobodom. Ali, kako se sve menja i napreduje u svetu, tako i  Romi napreduju i menjaju način života. Mnogi više ne žive kao nomadi,već nastoje da se uklope u zajednicu i dokažu se svojim radom i stalnim mestom boravka. Veruje se da su Romi napustili Indiju još u davno vreme i posle dugih putovanja stigli i do Evrope gde su se najviše i nastanili. U većem delu Evrope i kod nas ih nazivamo Ciganima, mada to može da ima pogrdno značenje. Oni sami sebe na njihovom jeziku zovu Romima, a takođe pričaju romski jezik. Mnogi ljudi ne znaju da Rom na romskom jeziku znači čovek i skloni su da ponizuju njihov način života smatrajući ih lenjivcima i neradnicima. Za njih se verovalo i možda još uvek veruje, da su prosjaci, lopovi, otmičari,ljudi  teško prilagodljivi postojanom životu u kući i stalnom poslu. Ipak, ovaj narod ima divne talente koje pokazuju i dokazuju kao vrsni muzičari, pevači, svirači, trgovci stokom ili pak kovači i vretenari, jer izrađuju, između ostalog, verige, bakrače, svrdla, grebene, a od drveta izrađuju kace, vretena, kašike i slično, a ima ih, naravno, i prilično obrazovanih i uspešnih u društvu u raznim domenima.No eto, priličan broj i dalje živi kao nomadi, luta po suncu i kiši, po vetru i oluji u želji za slobodom. Ne vređaju i ne traže mnogo - parče hleba za decu i mir.

 

,,Jadna dečica“, nastavila je majka da šapuće za sebe dok je motala u maramu veliki, okrugli hleb u nameri da ga odnese Ciganima za večeru. ,,Jadna li je i žalosna ciganska sudbina! Šta bih im još dodala?“, mrmljala je stavljajući ajvar i džem u kesu.I kao da smo samo čekali na ovaj majčin gest, Boris i ja smo zavrištali u jedan glas. ,,Idemo i mi s tobom!“  ,,Kud ćete po ovoj oluji“, pobunila se majka. Međutim, ništa, pa ni oluja, nije moglo da nas uplaši i osujeti naš plan da se pridružimo majci i da i sami učestvujemo u ovom plemenitom delu.Već obučeni u kišne mantile i gumene čizmice, stajali smo pored vrata  spremni da iskočimo. ,,Jadni mali Cigančići“, jecala sam neutešno dok su mi se krupne suze kotrljale niz lice. ,,Ja moram da im odnesem mleka da ne umru od gladi.“,,U redu, moja mala sentimentalna ludice“, nasmešila se majka, dodajući mi dugačku limenu posudu sa mlekom. ,,Samo pazi da ne prospeš.“ ,,Ne brini“, nasmejala sam se srećno i ponosno, stežući uza sebe kanticu koja je u svakom slučaju bila čvrsto zatvorena, pa su tako šanse da se prospe ipak bile mnogo manje.

 

Boris i ja smo cupkali u hodniku čekajući majku, nestrpljivi da iskočimo napolje. Posle nekog vremena koje se nama činilo poput večnosti, majka se pojavila noseći nekoliko kesa sa odećom i hranom za naše goste.Srce mi je zakucalo jače od uzbuđenja kad smo konačno izašli napolje sa rukama punim poklona za moje nove prijatelje. Ipak sam ja na kraju nosila hleb umesto mleka što iz sigurnosnih razloga, a što zbog manje težine. Boris je nosio mleko, a majka ostatak hrane i kese sa našom starom, ali još upotrebljivom odećom za decu.Pogledala sam u nebo zaprepašćena brzom promenom. Već samo petnaestak minuta ranije preteće crno i mračno nebo sad je dobilo bledosivu boju, vraćajući svetlost ranije nestalom danu. Nekoliko belih oblaka jurilo je još uvek poput zmajeva, a u daljini na horizontu naslućivala se plava boja nagoveštavajući smiraj oluje.Već je bilo kasno poslepodne i veče se polako spuštalo ublažavajući svetlost svojim tamnim plaštom. Iza jednog malog oblaka na zapadu, mlad mesec je već provirivao u obliku tanke polukružne linije koja je ličila na osmeh. Nedaleko od meseca, još uvek sakriveno iza oblaka, sunce  je pokušavalo da pokaže svoje lice šaljući nežne zrake, ali su ipak brzo bledeli dolaskom večeri  koja ih je prestizala svojom brzinom.Kiša koja je do malopre divljala, sad je već skoro prestala da pada. Samo još nekoliko kapljica sitne kiše je rosilo nagoveštavajući potpuni kraj padavine.

 

Dole, na kraju doline iza škole, video se ciganski logor okupan poslednjim zlatnim zracima sunca.Tačno iznad logora, okružujući vrhove šatora pojavila se dugačka, široka šarena duga, dajući mestu izgled čarobnog, zaboravljenog  kraljevstva, odnekud iznenada izronulog ispod spektakularnog luka.Na maloj zelenoj livadi pored šatora nazirali su se konji iza karavana, žvaćući mirno i zadovoljno bogatu zelenu travu, uživajući u opuštanju i odmoru posle dugog putovanja. Samo su malo podigli glave, naćulili uši i zarzali kad su osetili da se približavamo šatorima. Nekoliko pasa je iskočilo ispred nas lajući.,,Tišina, nazad“,  začuo se duboki muški glas pozivajući pse da se vrate.Sa daljine na kojoj smo se nalazili mogla sam samo da uhvatim tračak njegove siluete. Sedeo je kraj vatre oko koje su se okupila deca sa malim ispruženim rukama nagnutim ka plamenu u nameri da se ugreju i osuše mokru i jadnu odeću sa mnoštvom zakrpa od kojih su neke visile otkrivajući golu nožicu ili koleno.Visoko, iznad vatre, uzdizale su se verige sa lancima na kojima je visio veliki bakreni lonac iz kog se širio miris čorbe od koprive i krompira.Tek kad je čovek ustao i podigao ruku u znak dobrodošlice, prepoznala sam ciganskog starešinu od maločas.,,Gospođo učiteljice“, obratio se majci iznenađeno i veselo. ,,Dođite, sedite, molim vas. Večera samo što nije gotova. Pridružite nam se.“  ,,Hvala“, odgovorila je majka. ,,Mi smo već večerali. Doneli smo vam malo odeće i hrane za decu“, dodala je predajući kese.,,Bog vas blagoslovio“, odgovorio je starešina uzimajući mleko i hleb iz naših ruku.,,Ajde, učiteljka, molim te da popijemo kafu. Bar toliko nemoj da mi odbiješ.“ Brzo se okrenuo prema jednoj od nekoliko crnpurastih žena koje su se nalazile u blizini služeći čorbu za decu. ,,Stolicu za gospođu“, naredio je. Žena je ostavila kutlaču i otrčala pod šator vrativši se brzo sa malim drvenim tronošcem u ruci.,,Evo, gospon starešina“, dodala je sa poštovanjem, tako da je bilo očigledno da i među Romima putnicima vladaju red i nepisana pravila poštovanja.

 

Starešina je ponudio ponosno stolicu majci na koju se ova pak udobno smestila kao da je odrasla na njoj. Zatim je otvorio kesu sa duvanom udišući duboko i slasno miris aromatične biljke.,,Pušiš li, učiteljka?“ obratio se majci. ,,Imam najbolji duvan iz Hercegovine koji čuvam samo za specijalne goste.“,,Ne da pušim, dimim kao odžak, čak verovatno i više od starog poglavice“, uzvratila je majka, nakon čega su se oboje nasmejali. Starešina je potom svojim grubim čvornovatim prstima zamotao dve cigarete, ponudivši jednu majci. Ne libeći se ni trenutka da uzme cigaretu koju je on zalepio svojim rukama, udahnula je duboko i zadovoljno ispuštala kolutove plavičastog dima i srčući slatko kafu, smejala se od srca uzajamnim šalama i vicevima.

 

U međuvremenu su žene poslužile večeru raspodeljujući čorbu u nekoliko drvenih činija u koju su svi slatko umakali jednako podeljene delove majčine vekne hleba, s vremena na vreme brišući usta krajevima rukava.,,Dobro je da je majka napravila veliku veknu tako da je svako dobio po lep komad“, šapnula sam Borisu, srećno gledajući njihova ozarena lica dok su zadovoljno žvakali.Po završetku večere začuo se glas starešine. ,,Badema“, okrenuo se jednoj od mladih devojaka koje su prale činije na obližnjem potočiću koji je proticao nedaleko od mesta gde smo sedeli. ,,Kad završiš pranje, dođi da nam zapevaš. Učiteljka bi volela da te čuje.’’ Mlada devojka je umila lice na kojem se, obasjano mesečevom svetlošću, probijalo rumenilo od stida ili uzbuđenja. Potom je šarenom pamučnom maramom, koja joj je ovlaš stajala prebačena preko leđa, obrisala lice, podigla se i zabacivši glavu unazad, zatresla dugom crnom kosom koja joj je u teškim pramenovima padala niz leđa dopirući krajevima do njenog uskog struka.

 

Zatvorila je krupne bademaste oči čiju su lepotu isticale duge tamne trepavice kraseći njeno lepo lice i baršunastu, maslinastu kožu.Bila je obučena u crvenu bluzu sa širokim rukavima i dugu suknju na kojoj se u podnožju nalazilo nekoliko raznobojnih volana koji su podsećali na paunov rep šireći se u podnožju i dodirujući bose članke koje su krasile po dve zlatne narukvice i koje su pri svakom Bademinom pokretu umilno zveckale. Zvuk narukvica davao je poseban ritam jednoj od najlepših pesama koju je moje uho ikada čulo, a koju je Badema započela mekim, ali zvonkim i čistim glasom urezavši je zauvek u moje sećanje. Ovo je bilo prvi put da sam se susrela sa romskim jezikom i romskom muzikom čiju lepotu je samo još više isticala lepota ove dugokose vile, Ciganke. Pogledala sam brata koji je, kao i ja, stajao opčinjen Bademinom lepotom i glasom i čiju melodiju su njegov urođeni sluh i duša predodređena za muziku upijali žarom dečaka rođenog da stvara, oseća, komponuje i peva, slaveći muziku kao životnu vokaciju.

 

Bademin melanholični glas, koji je na nekim mestima bio nežan i poput toplog prolećneg povetarca milovao dušu, već u refrenu je dobijao druge boje, dublje i jače, od kojih je duša poskakivala kao mali brod na talasima. Na kraju bi završio u promuklim, jakim tonovima u kojima se duša razbija poput brodića o stene, vrišti i divlja zajedno sa olujom da bi, kad se pesma stiša, i ona ostala na obali, najednom smirena kao da nikada nije bilo oluje, a ipak sa večnim sećanjem na proživljene trenutke.Bademin glas ispunjen istovremeno tugom, melanholijom i radošću, dodirnuo je srca jednog dečaka i jedne devojčice, probudivši duboka osećanja i ljubav prema ciganskoj muzici za koju smo ostali zauvek vezani.,,Đelem, đelem...“,  pevala je Badema zatvorenih očiju, njišući istovremeno svakim delom tela u ritmu muzike.,,Đelem, đelem lungone dromensa, maladilem sukare romenca...“,,Đelem, đelem...“, nastavljala je,otvarajući oči povremeno ne gledajući i ne videvši nikoga osim daljine u koju je odlutala.Negde iz dubina samo njoj znanih, dopirao je njen glas, mameći suze slušalaca. Badema više nije bila tu. Njena duša je bila negde daleko.

 

,,O, Romale, o čavale", nastavila je plačući, jecajući i pevajući u isto vreme, dok je njen snažan glas odjekivao kroz dolinu milujući breze čiji su se vrhovi povijali na jesenjem vetru, a meni se činilo i zaklela bih se očima šestogodišnjeg deteta da se povijaju od Bademinog glasa pretvarajući ovu noć u moćnu čaroliju, a Bademu u cigansku vilu.Kad je završila i kad je konačno sve za momenat utihnulo - i ona, i mi, i dolina i breze, pa čak i vetar, zavrtela je glavom kao da se budi iz transa, dok su joj krupne suze klizile niz meko lice.

,,Ova pesma peva o ciganskoj sudbini“, ciganski starešina je prekinuo tišinu objašnavajući mojoj majci značenje. ,,Da li bi mogao da mi prevedeš reči?“, upitala je moja majka. ,,Teško je, romski jezik nije lak za prevod, a i ja nisam baš jak u srpskom, ali ću pokušati da prevedem“, odgovorio je. ,,Pesma kaže: putovao sam daleko i široko... i predstavlja ciganski način života - divlji, neobuzdan, siromašan, te nepoštovanje i prezir od strane mnogih ljudi za naš jadni i nevoljni život nomada, lišen mnogih udobnosti, život bez sigurne budućnosti, život u ovom trenutku i za trenutak, život na putu iz jednog mesta na drugo, stalni premeštaj i lutanje poput pčela, od cveta do cveta. To je težak i tužan život, ali naš je, nama Bogom dat i suđen, naš život i naša sloboda!“

 

,,Otvaraj harmoniku“, završio je govor starešina, obraćajući se mladiću koji je sedeo blizu naslonjen na harmoniku, videvši majku kako briše suze dirnuta ovim jednostavnim i istinitim rečima. ,,Hajmo, muzika, život je suviše kratak da bi se plakalo.Vreme je da zaigramo i pokažemo kako se Romi vesele. Zasviraj `čoček`! Pravi Ciganin je uvek srećan Ciganin“, dodao je uz osmeh.Muzika je počela već u sledećem momentu. Melanholična melodija ustupila je mesto radosnim zvucima. Harmonika i violina su svirali živo i veselo u brzom ritmu koji je mamio vesele poklike i terao na igru tako da su od najmanjeg do najstarijeg, svi bili na nogama. Muškarci su radosno pljeskali rukama, dok su žene plesale okrećući se u ritmu brzo i hitro pridržavajući rubove dugih raznobojnih haljina koje su se zajedno sa njima vrtele u širokim gloknama. U toj brzini nisam ni osetila ko me je i kada povukao za ruku, tek, i Boris i ja smo se našli u razuzdanom kolu cupkajući i podvriskujući zajedno sa malim Cigančićima. U toj čarobnoj noći i veseloj romskoj igri, pod šatorima pokrivenim nebom, zvezdama i mesečinom, naučila sam ne samo da volim cigansku muziku već i dušu, spoznajući njenu dubinu sastavljenu istovremeno od tankih vlakana različitih osećanja; nostalgije i melanholije, tuge i bola, sreće i nesreće, koja se i prognana i prezrena uzdiže, opstaje i zadivljuje ritmovima  muzike na koju ni onaj ko je ne poznaje ne ostaje ravnodušan.

Te decembarske noći u Kafe Sarajevu, dok sam slušala Borisa kako se dušom predaje ciganskoj muzici podsetivši me na noć otkrovenja ovih čarobnih zvukova, konačno sam spoznala pravo značenje i pravi povod imenu “Les Gitanes de Sarajevo.”

Iako je Borisovo lice bilo blistavo i zažareno od probuđenih osećanja, njegove oči su bile ispunjene tugom, odajući melanholiju i čežnju. Kosa mu je bila tamna i valovita, skoro crna kao ugalj, kao tamne romske oči. Oči su mu bile velike i bademaste sa visokim crnim obrvama i dugim crnih trepavicama, setne i zažarene poput moje ciganske lepotice Bademe. Slovenske gene su odavale samo njegova nežna put i koža, bela kao slonova kost sa brojnim malim, tamnim mladežima na licu i ramenima. Iako je bio visok skoro dva metra, moj brat je izgledao delikatno i krhko sa malom glavom i nežnim očima koje su uvek gledale blago i prijateljski.
Dok je Boris pevao ,,Đelem, đelem”, pratila sam ga i sama tiho i za svoju dušu, sad već razumevajući svaku reč koje sam odavno naučila napamet.

,,Đelem, đelem lungone dromensa,
Maladilem shukare Romensa.
Đelem đelem lungone dromensa,
Maladilem baxtale romenca.

Oooh, Romale!
Oooh, čavale!

Ala voliv lake kale jakha,
Kaj si gugle sar duj kale drakha.
Ala voliv lake kale jakha,
Kaj si gugle sar duj kale drakha.

Oooh, Romale!
Oooh, čavale!

Kindem lake lolo dikhlo tursko,
Ni volil man achel latar pusto.
Kindem lake lolo dikhlo tursko,
Ni volil man achel latar pusto.

Putovao sam, putovao sam,

Išao sam, išao putem dugim,

 Sreo sam srećnog Ciganina,

 Hej Cigo odakle dolazis ti sa šatorom, sa puteva sreće?

 O Cigo, O Cigo moj brate,

 Imao sam ja divnu porodicu,

Crne Legije ih pobile sve.

Hodite za mnom, Cigani iz celog sveta,

Za Cigane su svi putevi otvoreni.

Sad je vreme, za Cigane je sad vreme uspona,

uzdignućemo se visoko, ukoliko radimo i delamo!...”

 

Zar je trebalo da idem dalje od ove pesme da bih pronašla odgovor?, pitala sam se raznežena od spoznaje. Odgovor je bio tu, u ovoj pesmi koju smo godinama i Boris i ja nosili ugraviranu u sećanju i duši. Skriven poput sfingine tajne, sad se jasno otkrivao poput semena biljke na čijem vrhu se začinje cvet koji sam mogla da vidim i pomilujem. Tu, u pesmi, u kojoj se otkriva ciganski usud i ciganska  sudbina i koji godinama proganjani i tlačeni putuju tražeći izgubljeni mir i sreću, nazirala se jasno i naša sudbina. I mi smo postali nomadi poput Cigana, izbeglice i imigranti prognani i proterani, pobegli u neki drugi svet u potrazi za mirom koji su narušile granate i snajperi.

Les Gitans de Sarajevo, Cigani iz Sarajeva, proterane izbeglice putuju dugim putevima poput pčela od biljke do biljke, tražeći čarobni cvet u kojem je sakriven nektar izgubljene sreće.

 

,,Pa? Plešemo ili ne, ili da sačekam da se probudiš?”, Frederik je ponovio svoj poziv za ples, trgnuvši me iz misli. Ovoga puta sam ga pogledala pažljivije nego pri upoznavanju i bila sam prijatno iznenađena onim što sam videla. Bio je visok, vitak, skromno, ali lepo obučen u crnim pantalonama, crnom pamučnom džemperu i ovlaš prebačenim tamno sivim tankim kašmirskim šalom preko ramena. Imao je obrijanu glavu sa visokim čelom, uskim ovalnim licem na kom su dominirale pune usne. Njegove lešnik braon oči su me gledale toplo i iskreno pogledom koji je obećavao da ovom čoveku mogu verovati zauvek.Ponudila sam mu ruku i počeli smo naš prvi ples. Plesali smo uz nostalgični ,,Gipsy Tango”, ležerno, ali sigurnim koracima kao da smo rođeni za zajednički ples. Svaki novi korak je budio nova osećanja u mojoj duši. U jednom momentu, dok me je Frederik okretao oko sebe naginjući se elegantno prema meni, izvila sam sam se leđima ka podu da bih u potpunosti doživela ritam tanga i u tom momentu se moja duga kosa skupljena u punđu divlje rasula milujući Frederikove ruke i dodirujući vrhovima pod.,,Začarala si me kosom. Kosa ti je kao slatka čarolija,” prošaputao je Frederik, ,,nema mi spasa.Od sad sam zauvek zarobljen u njenom mirisu.”

 

,,Konačno sam pronašao ženu svojih snova”, začula sam Frederikov topli glas nešto malo kasnije dok sam se odmarala od tanga sa spuštenom glavom na njegovom ramenu. Podigla sam glavu i ugledala nasmejano lice njegove sestre Benjamin i mog brata Borisa.  ,,I ja sam svoju”, odgovorio je Boris čvrsto zagrlivši Benjamin.

 

 

Dve godine kasnije, Boris i Benjamin su dobili svog divnog sina Sašu. Iste godine Frederik i ja smo zaplesali naš drugi tango, svadbeni tango, prateći jedno drugom korake čvrsto, sa ljubavlju i poverenjem. Dve godine kasnije, život nam je dao najlepši poklon: kćerku Laru sa kojom učimo svaki dan korake novog tanga: korake materinstva i očinstva sa dubokim osećanjima vere, zahvalnosti i ljubavi zauvek!