Odlomak iz mog romana ``Lepa, mlada, usamljena``

OTKROVENJE SVEVIŠNJEG

 

Šetnje po Kalemegdanu sa ocem za Ljiljanu su predstavljale najlepši deo detinjstva otkada su se preselili u Beograd. Obično su išli subotom rano ujutro, jer otac nije voleo gužvu. Tada bi se budila već u ranu zoru nestrpljivo očekujući da začuje šum iz roditeljske sobe.Vrata nije otvarala, jer ju je bilo strah da ne probudi majku koja je najviše volela jutarnji san tako da je stajala dugo prislonjena uhom na vrata u iščekivanju očevih stopa. A kada bi je uho zabolelo ili joj ozebla bosa stopala, otrčala bi u Milosavininu sobu uskačući u njen krevet poput katapulta što Milosavi, naviklu na rano buđenje nije smetalo već ju je, nasuprot, radovalo. Ljiljanine hladne nožice čvrsto pripijene uz njene u želji da se ugreje, budile su u Milosavi majčinski instikt pa ju je nežno privijala uz sebe dok joj se oko srca razlevala neka topla milina ispunjavajući je beskonačnom radošću zbog koje je osećala da je vredelo živeti iako joj se nekada činilo da pored ove radosti nije imala mnogo drugih. Često se u njenoj duši u tim momentima javljala misao da nije pravedno da Ljiljana bude nečija druga kćerka, a ne njena, jer ju je baš ona volela onako kako majka treba da voli, ali je duboko pobožna po prirodi, brzo odbacivala takve misli u strahu pred Svevišnjem i tešila se mišlju da je baš za nju, za Milosavu siroče, Bog izabrao da Ljiljani, siročetu kod majke, nadomesti nedostatak majčine ljubavi i da nađe utočište u njenom naručju.

 

 

Kad bi se konačno vrata otvorila i Ljiljana začula očeve tihe korake na hodniku, izmigoljila bi se brzo iz Milosavinog zagrljaja i potrčala ocu u naručje gde je ostajala dugo osluškujući njegove otkucaje srca koji su je smirivali. Uživala je u tim retkim trenucima očevog prisustva i razmaženosti koju joj je dozvoljavao i koja je očito i njemu godila posle nekoliko dana izbivanja iz kuće.Tako pripijena puštala je da je odnese do kuhinje gde bi je postavio na stolicu i već se unapred smejala, jer je tačno znala šta će da kaže, ali se pravila da ne zna da ne bi uništila momenat bliskosti. ‚‚Uh, uh, uh’’, ponavljao je otac praveći se da se kobajagi umorio, ‚‚uh, što si porasla i otežala. Još malo pa neću moći da te podignem.’’ Ljiljana se kao i uvek samo vragolasto smejala zadivljeno posmatrajući svog visokog oca koji joj je iz ove perspektive, dok je sedela na stolici, izgledao još veći i širi. I zaista, iako je plafon bio dosta visok, njoj se činilo da ga skoro dotiče vrhom glave i da ispunjava pola prostora u kuhinji sa svojim širokim plećima. Ljiljana je uvek iznova bila fascinirana očevom tamnom kosom koja je, iako podšišana po vojnički na kratko, i dalje ostajala gusta i jaka tako da je za nju predstavljalo pravi užitak  kada bi mu provukla ruku kroz kosu u kojoj bi se njena mala ručica prosto izgubila.

 

 

‚‚Imaš istu kosu kao otac, crnu kao ugalj’’, govorila bi joj često Milosava dok je sa mukom upletala njenu dugu, gustu kosu u pletenice, pokušavajući da zadrži Ljiljanu da joj se ne otrgne, jer se neizbežno dešavalo, da baš u momentu kada bi Milosava spletala kraj pletenice, vrckasta  Ljiljana posegne za nekom od igračaka koja se nalazila u blizini pa bi tako jadna Milosava morala ponovo da spleće iznova. I pošto bi konačno završila sva usplahirena od umora, Milosava bi sela na ivicu kreveta da se odmori i već istog trenutka zaboravljala na pređašnju ljutnju uživajući u Ljiljaninoj lepoti. ‚‚Zaboravile smo najvažniji detalj: obrve’’, dodavala je privlačeći je sebi. ‚‚Za oči se kaže da su ogledalo duše tako da ih moramo dobro uokviriti’’,  govorila je češljajući Ljiljanine guste obrve malim tananim češljićem i vrhovima palca ih podizala naviše. ‚‚Ako ćeš da budeš glumica moraš da imaš negovane obrve po kojima će te poznavati, a ne samo žbunove iznad očiju. Tvoje su guste poput bora, a visoke kao jelike, samo im treba redovno češljanje. One su već sada odraz tvog  jakog karaktera, a u budućnosti će govoriti mnogo o tvojoj ličnosti i upornosti kojom se odlikuješ’’, završavala je Milosava Ljiljanino jutarnje spremanje još jednim potezom češljića, sad već zadovoljna rezultatom.

 

 

Milosava je znala da Ljubomir  najviše voli  kad bi splela Ljiljani pletenice i zato se revno trudila da ih napravi što lepšim i urednijim ukrasivši ih belim mašnicama, uživajući i sama u komplimentima kojima bi tada otac obasipao kćerkicu kojoj su se obraščići nadimali od ponosa i miline. ‚‚Tako’’, ponavljao je milujući Ljiljanu po kosi, ‚‚skromna i lepa, a ne rasprandusana’’, koristio je stari crnogorski izraz; ‚‚kao neke devojčice kojima lenje majke ili guvernante dopuste da im kosa večito pada po licu pa deluju zapušteno i napušteno.’’

 

 

Po završetku obilnog doručka koji je obavezno morao da se pojede do zadnje mrvice bez obzira na Ljiljanino durenje, uputili bi se do parkinga gde bi Ljiljana ponosno uskočila u novi tatin plavi Stojadin šepureći se od sreće ako bi ih srela neka od njenih drugarica. ‚‚Otac me vodi u šetnju na Kalemegdan’’, govorila je važno, mašući im iz Stojadina, a ako bi one zastale da mahnu majke bi ih ljutito povukle za ruku da se pokrenu.

 

 

Stigli bi obično prvi na biletarnicu gde bi još pospana kasirka otvarala prozorčić šaltera za kupovinu karata ispijajući istovremeno crnu kafu da se razbudi. ‚‚Neko je opet poranio’’, govorila je prepoznajući Ljiljanu, dok su se Ljiljani obraščići crveneli od zadovoljstva. ‚‚Neko se uželeo slonova i žirafa. Pazi da ne probudiš lava’’, dodavala je u šali. ‚‚A i medo nam je jutros nešto nervozan.’’ ‚‚Ne bojim se ja ničega kada sam sa tatom’’, samouvereno je odgovarala Ljiljana. ‚‚Moj tata je jači i od lava, a medu će da sruši sa samo jednim udarcem ako ga naljuti’’, zaključivala je sigurnim glasom na što bi prodavačica odmerila tatu i već od ranije poznajući  tatino crnogorsko poreklo dodavala nasmejavši se: ‚‚Pa da ja obavestim životinje da se paze. Stiže im mala Crnogorka u posetu.’’

 

 

Negde blizu podne, kada bi Ljiljanine nožice počele da osećaju umor te bi stoga sve češće molila tatu da je podigne na ramena, otac bi najavio vreme ručka koji je Ljiljana čekala sa velikim zadovoljstvom. Otac ju je obično vodio u prelepi restoran ‚‚Kalemegdansa terasa’’,  gde su ih dočekivali elegantni konobari u belim rukavicama pozdravljajući njenog oca sa poštovanjem i žureli se da mu nađu jedan od najlepših stolova na terasi. ‚‚Dobro nam došli druže Sablja, a i mlada drugarica takođe’’, dodavali su učtivo pridržavajući stolicu Ljiljani koja se tada osećala neobično važnom i velikom. ‚‚Kao i obično’’, naručivao je njen otac što je bilo sasvim dovoljno za osoblje koje je već znalo šta drug Sablja želi tako da bi u rekordnom vremenu stigle famozne pečurke na žaru i mirisna janjetina ispod saća, jedno od Ljiljani najdražih jela za koju bi otac govorio da se ‚‚prosto topi u ustima.’’ Dok je je otac pijuckao beli špricer, Ljiljana je uživala u svom drugom Jupiju, jer bi prvi završila još pre ručka, onako naiskap, dobrano ožednela posle duge šetnje. Otac je obično sedeo okrenut licem ka panorami odakle je uživao u pogledu na plavetnilo Dunava u daljini koje je nazivao ogledalom zemljine duše. ‚‚Ako zemlja ima dušu, onda su to njene reke, jezera i mora’’, objašnjavao je Ljiljani, ‚‚a Beograd ima dve: Dunav i Savu, jer leži na njihovom ušću mada se veruje da ispod Beograda teče još devet reka.’’ ‚‚Mnogo duša za jedan grad’’, zaključivala je Ljiljana vrteći sumnjivo glavicom što bi oca uvek iznova zasmejalo te bi završavao konverzaciju milujući je po kosi dodajući obavezno ‚‚mudrice mala’’,  a Ljiljana bi osećala da prosto još više raste od ovih reči te bi se isprsila i podigla ponosno glavu da izgleda što veća u svojoj velikoj stolici.

 

 

Po završetku ručka otac bi je poveo do beogradske tvrđave. ‚‚Sava i Dunav su duše Beograda, a tvrđava je srce’’, opisivao je slikovito staru tvrđavu, ‚‚a zbog čarobnog pogleda na reke Turci su ovaj greben’’, objašnjavao je dalje, ‚‚nazivali brdo za razmišljanje. I sama reč Kalemegdan je turcizam i zbog svog izvornog značenja nosi u sebi istorijske konflikte i ratove koji su se vodili upravo na ovom polju, na kalu megdana ili na srpskom jeziku polju megdana, polju bitki, kapiji ratova između Istoka i Zapada. Tu su se vodile mnoge borbe i zato su utvrdjenja često bivala do temelja rušena i ponovo podizana, pa se stoga u okviru današnje tvrđave mogu naći i rimske zidine i srpska srednjevekovna utvrdjenja te turske i austrijske stare gradjevine. Ubraja se u jedno od najlepših položaja na svetu koji je podeljen na četiri dela: Veliki i Mali Kalemegdan koji sačinjavaju Kalemegdanski park i Donji Kalemegdan koji je nekada bio središte trgovine i zanata, a danas je pretvoren u park u kome se nalazi i nekoliko važnih svedoka prošlosti:  Kula Nebojša i ostaci Mitropolitske palate. Nebojšina kula u Donjem gradu ili ‚‚vodena kula’’ potiče iz srednjeg veka i nalazi se na ulazu u nekadašnje srednjevekovno pristanište, a kasnije je upotrebljavana kao zatvor’’, završavao je otac kratku istorijsku lekciju namerno ispuštajući strašne detalje o svirepom ubijanju i vešanju žrtava za rebra ili vilice koje je bilo svojstveno Turcima da ne bi uplašio Ljiljanu, a o kojima je kasnije učila kroz školovanje kao o neizostavnim detaljima koji čine krvavu prošlost i patnje srpskog naroda.

 

 

‚‚Verovala ili ne, dodavao je Ljiljanin otac, ‚‚u vreme dok su tu živeli turski stanovnici Beograda ovo je polje bilo prekriveno smećem koje su upravo ovde bacali. A kada je konačno predat Srbiji, po kneževoj naredbi, vojnici su preneli sadnice iz Topčidera i Košutnjaka te je tako nastao današnji park, na koji Beograđani mogu da budu s pravom ponosni.’’

 

 

Na putu nazad, dok bi se popločanim uskim stepenicama spuštali prema donjem Kalemegdanu i približavali Crkvi Ružici i Crkvi Svete Petke, Ljiljana bi osetila čudni mir u inače nemirnoj dečijoj duši. Njeni uvek brzi koraci, tada bi malo usporili i umesto lupe peta na cipelicima na kojima je obično namerno išla iskrivljujući noge unazad uživajući u zvuku koje su male metalne podloge stvarale pri svakom koraku, sada je išla lagano, skoro na vrhovima prstića da ne rementi tišinu kojoj još nije znala pravo ime, ali je instiktivno čulima duše predodređene da prepozna svetost osećala da dolazi u neku drugu dimenziju u kojoj se tišina voli i poštuje i u kojoj se osluškuje i udiše sa mnogo više dubine nego na drugom mestu. Na levoj strani, tačno severnoistočnom podgrađu Beogradske tvrđave, ispod Zindan-kapije ugledala bi prvo Bogorodičnu crkvu Ružicu čiji su kameni zidovi bili umotani u meki zeleni pokrivač. Na desnoj strani, u podnožju, nalazila se crkva Svete Petke, a između ova dva veličanstvena zdanja nalazila se popločana kamena terasa na čijim kamenim klupama su se odmarali vernici. Na levoj strani, u produžetku crkve Ružice nalazio se ulaz u kapelu u koju je Ljiljana uvek žarko želela da uđe, ali ju je otac svaki put sprečavao. ‚‚Ne smemo’’, govorio je tiho, pri čemu je stavljao prst na usta da bi pokazao Ljiljani da utiša glas koji bi se zbog negodovanja pojačavao, ‚‚izgubio bih posao’’, pokušao je da objasni kćerkici koja nikako nije mogla da shvati zašto bi neko bio kažnjen gubitkom posla zbog ulaska u crkvu. ‚‚Pa i drugi ulaze’’, durila se, ‚‚i oni rade, kako bi inače živeli da ne rade?’’ ‚‚Da, ali oni nisu članovi komunista. Šta bi ljudi rekli ako bi ugledali pukovnika i profesora vojničke akademije u crkvi?’’, objašnjavao je Ljiljani koja ga je molećivo čupala za rukav, ali bi se otac nekako oslobađao ubrzavajući korak iako je i sam želeo da zastane i da uđe unutra, jer je miris tamjana koji je dopirao iz unutrašnjosti budio sećanje na detinjstvo kada je kao mali dečak sa roditeljima odlazio na nedeljnu službu. Činilo mu se da mu je miris i ovde napolju ulazio u svaku poru bića i uvlačio se pod kožu u traženju puta do njegove duše pa kad se konačno smestio u njoj probudio osećaj neke čudne topline i zaštićenosti od koga mu se se maglilo pred očima od iznenadne ganutosti kojoj nije znao tačno ime ni poreklo, ali je osećao da dolazi iz najdubljeg kutka bića u kojem se krila tajna Božije večnosti i u čijim tajnama je, slutio je, i sam satkan, pa ih je sada, kroz ovaj sveti dim naslućivao i žudio da i sam pruži ruku ka zabranjenom, ka dubinama koje su ga mamile svojom čistom svetlošću, ali se otimao, jer nije imao prava, jer je izabrao korak vojničke čizme umesto koraka praćenih Božijom rukom i himnu  ‚‚Hej Sloveni’’ kao ideološku vodilju  umesto ‚‚Očenaš.’’

 

 

Umesto Bogu klanjamo se Titu, razmišljao je njen otac dok se jedva odupirao želji da i sam pređe prag kapele i upali sveću. Umesto u crkvama sastajemo se na komunističkim sastancima gubeći vreme i sate u iscrpljujući dugim razgovorima koji jedino služe da nam isperu mozak da ne skrenemo sa Titovog puta. U želji za socijalnim i intelektualnim napretkom zanemarujemo osnovna načela duhovnosti kroz koja, ako bi hteli da providimo možemo mnogo lakše i bezbolnije da dođemo do sloge i jedinstava za kojim težimo. Zar ideja bratstva i jedinstva nije isto što i ideja ljubavi prema bližnjem? Dali smo sebi za pravo da od osnovnih biblijskih zakona razvijemo doktrinu koja će se zasnivati na istim, a ipak postati sušta kontradikcija i neprijatelj Svetoj reči. Uvereni da se ućutkivanjem religioznih osećanja može doći do jedinstva u bratstvu ili bratsva u jedinstvu nastavljamo putem ateizma učeći našu decu da okreću glave od crkvenih institucija i Svetih knjiga. Bolje je i ne razmišljati, govorio je razum, jer što više razmišljamo o sistemu za koji smo se i sami borili sve više postajemo svesni pukotina koji se u njemu nalaze. Imamo samo dva izbora: Ili da sebi nametnemo okove i završimo u okovima ili da prihvatimo da živimo u iluziji slobode i jednakosti.

 

 

Ljubomir je bio pametan čovek, čovek sa vizijom, koji je naslućivao da je društvo u kom živi utopija, nakrnjen zub koji se klima na trulom korenu i čije raspadanje je samo pitanje vremena.Već odavno je shvatio da se u gladnim partizanskom godinama nije borio za ovakvo društvo, ali je, kao i mnogi drugi koji su osećali isto, ćutao. Njegova urođena hrabrost ovde je prepuštala mesto mudrosti, jer je znao da se nije vredelo prsiti. Za one koji su to pokušali znalo se tačno određeno mesto gde su odlazili na lečenje od antikomunističkih bubica sa kojeg su se samo retki vraćali. I sama pomisao na Goli otok bila je dovoljna terapija da se čovek otrezni i prikloni plavo-crveno- beloj zastavi sa petokrakom.

 

 

Ljiljana je ipak uspela da se, u jednoj od takvih šetnji, otrgne od oca koji je zastao da se pozdravi sa poznanikom. Pošto je uzaludno pokušavala da ga prekine i požuri čupkajući ga za rukav, uvidevši da su se dobrano zapričali, rešila je da iskoristi momenat i ostvari želju o kojoj je već odavno sanjarila. Brzo poput ptičice, više leteći nego trčeći, uletela je u malu kapelu ugrađenu u kamenu gde je, iznenađena polumrakom, zastala ne znajući gde da krene. Kada su joj se oči, posle jake dnevne svetlosti, privikle na mrak jasno je razabrala nekoliko kamenih udubljenja gde su stajale upaljene sveće. Prišla je udubljenju fascinirano posmatrajući treperavu meku svetlost plamena koja se na samom početku prelivala iz plavkaste u belu lelujavu elipsu obrubljenu zlatastim obručem. Pored nje je stajala bakica obučena u crno, pogurena u leđima, koja bi s vremena na vreme upalila novu sveću i drhtavim rukama, na kojima su se i u polumraku nazirale duboke bore i smežurana koža, prinosila sveću pored drugih koje su bile već upaljene.

 

 

‚‚Jabuko moja’’, progovorila je nežno, obraćajući se Ljiljani. ‚‚Hoćeš li i ti da upališ sveću?’’ ‚‚Nemam je’’, Ljiljana je zbunjeno odgovorila’’, ‚‚a ne znam ni kako se pale. Samo sam videla Milosavu da ponekad krišom pali sveću kada smo same u kući i dugo nešto šapuće zatvorenih očiju krsteći se. A naučila me je da se prekrstim naveče pred spavanje, samo mi je rekla da ne smem da kažem mami i tati. A vama valjda mogu.Vi ne znate moju Milosavu?’’, upitala  je Ljiljana da se uveri da će Milosavina tajna ostati sigurna. ‚‚Ne znam je sinko, ne brini, ali neka je Bog blagoslovi što te je bar krstu naučila da ne živiš kako žive današnja nekrst već da ti duša spozna milost krsta i prave hrišćanske vrednosti. ‚‚Evo ti sveća’’, dodala je vadeći drhtavom rukom jednu voštanicu iz snopa sveća koji je držala umotan na pregači. ‚‚Naučiće te baba Vida kako da pališ sveće pa da me se nekad kad odrasteš setiš i upališ jednu i za mene. Samo ćeš tada paliti dole, a ne gore, jer u donjem delu se pale sveće za preminule, a u gornjem za žive.Vidiš jabuko’’, nastavila je, brišući od suza vlažne staračke oči krajem marame, ‚‚ove tri sveće što su dole to su sveće za moja dva sina i muža koji su poginuli u ratu. Ove gore su za žive’’, nastavila  je brzo videvši da se Ljiljana rastužila. ‚‚One su za moje kćerke koje nose ista imena kao i tri sestre koje su stvorile ovu svetu zadužbinu: Ružica, Marica i Cveta i za moje unuke Žarka, Darka i Marka.Vidiš dete kolika je snaga i moć vere. Baka je izgubila sinove, ali ju je Bog obdario unucima, da se posle suza raduje, da joj se srce obraduje i posle tuge, kad se vrati umorna iz crkve da je pridrže za ručicu i uvedu u kuću da se baka odmori i da joj se otvrdlo srce omekša u ljubavi i zahvalnici Bogu i Svetoj Petki, zaštitnici žena i nemoćnih. Zapali sveću, ovako, nagni je malo’’, šaputala je starica pomažući Ljiljani, ‚‚neka ti njena svetlost prosvetli dušu i bude vodič u životu. Nemoj da zaboraviš da namisliš i da se prekrstiš,’’ podsećala je baka Ljiljanu ganuta što je baš njoj pripalo to plemenito delo da nauči malu devojčicu kako da zapali prvu sveću u životu. Kada je Ljiljana konačno, nakon par neuspelih pokušaja, upalila sveću i stavila je u pesak pored drugih prekrstivši se onako kako ju je Milosava naučila, ali još nespretno i u strahu da ne pogreši pratila baku ponavljajući njene pokrete, izgovorila je naglas svoju molitvu koja je izašla iz njene male duše brzo poput bujice orosivši i Ljiljanine i bakine oči suzama. ‚‚Bože, daj mi majku, majku koja se smeje, majku koja se igra sa mnom i donosi mi u školu tople kiflice kao Danina mama. I još nešto Bože’’, dodala je, ‚‚daj mi mog oca Ljubomira svake subote i moju Milosavu zauvek! Amin’’, završila je u jednom dahu sa bakom, koja ju je nežno pomilovala po glavi i čiji dodir nažuljalih hrapavih dlanova, kroz čije pore je strujala ljubav utkana u zidove bakinog bića, je iznenada probudio bujicu suza u Ljiljani koja se bacila u bakino krilo obujmivši je ručicama i ostala tako dugo ušuškana u bakinu kecelju koja je mirisala na tamjan i sapun od jorgovana čiji će je miris kasnije pratiti čitav život i zbog kojeg je redovno svakog proleća, od tada pa nadalje, donosila buket jorgovana kući. I pošto bi oprala ruke sapunom od jorgovana, zapalila bi tamjan i onda sela i dišući duboko uz sveti miris smirivala i telo i dušu i misli zatvarajući oči i ponovo u mislima proživljavala momenat duhovnog nadahnuća kada je spoznala koliko je put do Svevišnjeg jednostavan i kako se lako nalazi ako se stavi nožica na pravo mesto i okrene lice ka ljubavi i svetlosti koju je Ljiljana pronašla u kecelji bake Vide.

 

 

Ko zna koliko bi dugo Ljiljana ostala u bakinom naručju da nije čula očev glas koji ju je dozivao i koji je najednom prekinuo čaroliju trenutka. Poljubila je bakine ruke i brzo, kao što je i uletela tako i izletela iz kapele, i, poput lepršave ptičice, doletela pored oca čije je namršteno lice odavalo brigu, a pošto ju je ugledao zabrinutost se više pretvorila u ljutnju. ‚‚Dokle ćeš praviti nestašluke’’?, grdio ju je otac. ‚‚Pomislio sam da te je neko ukrao.’’ ‚‚Ne brini tatice’’, umiljavala se Ljiljana grleći tatu’’, ‚‚samo sam upalila sveću sa baka Vidom i poželela da se majka smeje i da nas voli. Ti me ne bi nikada pustio da uđem unutra. Pa to i nije neki nestašluk ako se upali sveća i pomoli.’’ Očevo ljutito lice se najednom omekšalo i umesto da nastavi da joj daje pridike što je Ljiljana očekivala samo ju je nežno privukao sebi u naručje i pomilovao po kosi. Umesto prekora začula je nežne očeve reči. ‚‚Ne brini, ludice’’, tešio ju, ‚‚to što se majka ne smeje ne znači da nas ne voli. Ona živi u svom svetu koji nazivaju biopolarnim i koji se pripisujue jednoj vrsti bolesti. A nije istina da se nikada ne smeje, jesi li primetila kako je srećna ako joj posvetim malo više vremena i kada je izvedem u bioskop ili pozorište? Ti se možda ne sećaš takvih trenutaka, jer ih do sada nije bilo mnogo zbog moje prezauzetosti, ali će od sada sve da bude drugačije i lepše, jer prelaskom u Beograd i angažovanjem na vojnoj akademiji imam više vremena preko vikenda nego pre. Doduše, još uvek sam vanredni profesor, tako da ću ostatak vremena morati posvetiti radu u kasarni, ali ću biti oslobođen čestih vojnih vežbi i izbivanja iz kuće. ’’

 

 

I zaista, još tog istog poslepodneva dok se majka sa pažnjom oblačila za izlazak sa ocem u pozorište, Ljiljana je primetila promenu kod majke koju ranije nije primećivala što zbog nezrelosti što zbog dečije zauzetosti u svetu igre. Ovoga puta, dok se igrala u svom uglu prepunom plišanih zeka i maca, Ljiljana je često ispod oka pogledivala u majčinom pravcu koja se, sad već veselo, okretala ispred ogledala očito zadovoljna svojim izgledom. Tamno smeđa kosa uvek podšišana ravno i kratko, u savršenoj elegantnoj liniji uokvirivala je njeno ovalno lice sa izraženim jabučicama. Samo su krajevi kose bili nešto duži od ostalog dela i oni su se završavali u polukružnom špicu dodirujući liniju brade gde su u kontrastu sa nežnom belinom njenog lica delovali čak tamnije od prirodno tamno smeđe boje kose. Majčino belo čelo, glatko i bez ijedne bore, uokvirivale su ravno podsečene šiške čija linija se završavala iznad obrva otkrivajući visoke guste obrve oblikovane u savršeno pravilnom luku ispod kojih su dominirale krupne tamno zelene oči. Aristokratski izgled upotpunjavao je pravilno oblikovani nos koji se na samom vrhu sužavao. Tamno crveni ruž boje višnje savršeno je oblikovao majčine usne koje su obično bez ruža i često stisnute od nezadovoljastva izgledale mnogo tanje, a sad su prosto procvetale dobivši puninu i svežinu ne samo od ruža, već i od očigledne duševne transformacije. Ljiljana nije mogla da se nadivi majčinoj lepoti i licu čije su crte, zbog unutrašnjeg zadovoljstva izazvanog usled uzbuđenja izlaska sa ocem, najednom postale mekše i nežnije. Primetivši da je Ljiljana posmatra majka joj je prišla i što se retko dešava čučnula okrenuvši obraz na poljubac da ne bi pokvarila ruž za usne. ‚‚Budi dobra’’, dobacila je pre nego što su izašli izvlačeći oca iz čvrstog Ljiljaninog zagrljaja.

 

 

Ujutro je Ljiljana zatekla oca kako zajedno sa Milosavom sprema doručak za majku koja je u svojoj sobi pevušila neku veselu melodiju. Pažljivo je otškrinula vrata i polako prišla rubu majčinog kreveta, iznenadivši se kada ju je majka privukla sebi umesto da je pošalje u njenu sobu kako je to obično činila ako bi Ljiljana pokušala da se uvuče u njen krevet. ‚‚Uđi’’, pozvala ju je mekim glasom, otkrivši jedan deo svilenog pokrivača i pomerivši se napravila mesto Ljiljani koja se skupila uz majku poput male ptičice ispale iz gnezda, a sada vraćene tamo gde pripada i gde joj je mesto da odrasta uživala u mekoći majčinih belih ruku koje su joj nežno milovale obraze brišući suze ganutosti izazvane burom iznenadne sreće u malom dečijem srcu željnom ljubavi i majčine blizine.

 

 

 

‚‚Sveta Petko, zaštitnice svih žena blagoslovljena budi’’, ponavljala je Ljiljana reči bake Vide u sebi pevajući molitvu zahvalnicu za ispunjenje njene najveće želje zaklevši se samoj sebi da nikada neće zaboraviti da upali sveću Svetoj milosnici Petki i dragoj baki koja joj je otkrila tajnu čudesne moći i snage plamena voštane sveće ako se upali žarom duše.