Grom iz vedra neba

GROM IZ VEDRA NEBA

 

Prođoše decenije. Čak se i vek izmenio. Uplovili u doba bez granica i prostora, moderna tehnologija zasenila priče iz davnina, pomrle vile i vilenjaci; od vračara i veštica odavno ostale samo priče i očerupane metle na kojima deca jašu igrajući se bića iz starih vremena, a ja ostarela, a još bistre pameti, pripovedam unucima priče iz detinjstva koje slušaju onako usput, vireći jednim okom u mene, a drugim u ekrane kompjutera.

 

 

A meni se čini, utonuloj u vekove, da je moje detinjstvo bilo juče i da baba Vrana još sedi na kamenu pored potoka sevajući svojim tamnim očima iz kojih pršte varnice kao iz ognjišta.

 

 

Ležim naslonjena na meku livadu detinjstva, pored mena sekica Bojka, grickamo zelene travčice, protežemo se lenjo, zagledane u vedro nebo i golicamo jedna drugu nežnim vrhovima slamčica smejući se dečijim grlenim smehom obesnog detinjstva.

 

 

Leto je. Julski vreli žedni dan savio jaganjce u klupko, pa se zbili jedni do drugih i polegnuvši po travi dahću umorni od vrućine. Po okolnim proplancima bleje ovce i same popadale u potrazi za hladovinom. Čobanska frula utihnula. Čobani polegali po podnožju debelih stabala da predahnu. Kapama pokrili lice od sunca, izuli opanke da odmore žuljevite tabane pa zadremali čvrstim snom.

 

 

Nedaleko od nas, na bistrom potočiću, majka ispira veš. Žuri jadnica pa nema kad ni da se čestito umije ni rashladi natekle članke od umora već pogleduje u poodmaklo podnevno sunce brojeći otprilike sate i žurno trpa veš u sepet da se vrati zarana kućnim poslovima. Šestoro nejači, svekar, muž, ovce, krave, konji, svinje i paščad. Sve čeka na jadnu majku da ih nahrani.

 

 

Pojavi se odnekud i baba Vrana. Smrači se moja majka kad je vide, al` ne reče ništa. Ne sme. Svi znaju da je sa zlom babom Vranom bolje lepo nego ružno. I nas dve se prosto malo ko naježismo, prože nas neka hladna jeza pa malo utihnusmo, jer su priče o vračari Vrani ulile strah i u nas decu, pa bežimo čim joj ugledamo pogrbljenu crnu senku u daljini.

 

 

``Ko god da vidi nesretnu Vranu da mu ide u susret nek se drži podalje ako može, a ako baš mora njenom stranom bolje je uz nju nego protiv nje, al' gledat da se što pre pobegne od nesreće``, ponavlja nam često majka dok nam sprema torbačiće sa kajmakom i sirom ispraćajući nas ranom zorom na čuvanje goveda.

 

 

Hukće majka, odmahuje glavom i potiho moli Očenaš. ``Da se zlo odbije od naše kuće``, ponavlja. ``Onomad se Vrana nešto zavadila sa Grujovom ženom pa podbacila jaje``, nastavlja, ``te im jadnicima zamalo ne izdahnu krava. Nateklo vime reko bi ,`oće da pukne. Da ne bi vidara Gruja da joj izbaja vime ode jadno živinče ni krivo ni dužno.``

 

 

``Juče se deda vratio sa volovima bez započetog posla``, šapućem, a Bojka me sve više steže ručicom i gricka travčicu zubićima koji već počinju da cvokoću od straha da bi je, onako u bunilu, progutala i ne osetivši. ``Ljut deda, crven od jeda``, nastavljam, dok me i samu prolaze žmarci pri pomisli da je mog hrabrog dedu Vrana uspela zaplašiti.``Sreo sam onu nesreću``, psuje deda dok odvezuje volove i objašnjava začuđenoj majci. ``Ako nju sretnem zarana kad krenem na posao nema od započetog posla ništa. Sto puta sam se uverio. Sve krene i završi naopako.`` ``Ih daleko bilo``, dodaju obadvoje uglas krsteći se podignutih očiju ka nebu u molitvi za spas od zle Vrane.

 

 

Bacim pogled ka potoku i vidim Vrana se smestila na poveći kamen pored majke. Drži dva manja kamena u rukama, tuče jedan od drugi i priča:

``Što me mali Jovica zakla po zaklanu grlu. Dabogda i njega zaklalo. Uginuo mi konj``, nastavlja. ``Pripeli ga na proplanak poviše njegove kuće, a on tako pripet tu i izdahnu. Blizu jama, pa ko velim neka ga mali Jovica baci u jamu, al` neka odere kožu da mi sačuva za opanke da obujem decu i ukućane. Prista Jovica, ja se u muci i poradovah. Bar neku korist da izvučem. Al` ne dade se. Jovica me ne posluša, već baci konja u jamu neoderanog.`` `` Možda se uplašio kakve zaraze``, čujem majku kako pokušava da umiri ljutitu babu Vranu. Baba Vrana i ne trepnu već u muci i besu joj srce ostade netaknuto pa nastavi da kune.  ``Dabogda Bog naredio te udario grom i ubio i njegovu kobilu i ždrebe.`` `` Nemoj tako, grehota je``, govori majka, ``ta svi znamo da je Jovica najsiromašniji u selu i da i nema ništa drugo od živinčadi no tu jednu kobilu i žrebe.``

 

 

Pogledam ja, tu u blizini na stotinak metara od nas stoje pripeti Jovičina kobila i ždrebe. Baba Vrana i dalje kune, a sve pogleduje čas u nebo, a čas ka kobili i ždrebetu.

 

 

Požuri majka, završi posao, natovari sepete na konja i ode kući, a sve se putem krsti i moli. Ode i baba Vrana i dalje kunući. Ostadosmo Bojka i ja. Ko malo i zadremasmo. Ne prođe zadugo, kad nešto zagrmi, puče, zatrese se zemlja. Skočismo obadve preplašeno, pogledasmo ka Jovičinoj ogradi i videsmo-leže kobila i pored nje ždrebe. Podigosmo oči ka nebu, a gore jedan mali sivi oblačić na plavom vedrom svodu, ode prosto lebdeći kao rukama odgurnut. Skupih ja hrabrosti, iza mene Bojkica, drži se drhteći za moju suknju, priđosmo bliže kobili i ždrebetu, kad tamo- obadvoje uginulo. Grom ih pogodio, a pored njih spržena trava i crna linija kao rukom iscrtana.

 

 

Jovica ih zakopa tu na istom mestu. Nije ih nosio u jamu i nije ni kožu oderao.

 

 

Prošle i godine, umro Jovica, umrla i baba Vrana, a ostalo mesto gde je pukao grom iz vedra neba i crna neizbrisiva linija da nas podseti da bežimo od zla ako možemo i dok možemo.